Учитељ

564 УЧИТЕЉ

те сањивости (сна), нека јела није хтела примати, — што значи да је разликовала укус хране.

Са времена на време болесница је изговарала исте речи као раније, али с том интересном разликом, што их је сада изговарала са извесним задовољством, или певушкајући нежним гласом. Сан су јој понегда прекидала разна опажања болова. Тако једном —_ после десетодневне летаргије, дали су јој лек — који је изазвао осећај бола у трбуху. Она је се пробудила са узвиком: „боли! умирем!“ — држећи трбух рукама. Када су јој на трбух ставили топао завој, било јој је лакше — и неколико часова није заспала; али за све то време није одговарала на питање, и никог није познала осим једну стару познаницу, коју није видела целе године. Болесница ју је дуго посматрала, потом је ухватила за руку са изразом дубоке радости, потом је позвала именом, и име јој непрестано понављала _— и кад је заспала. — Крајем јула сан је постао мање дубок; болесница је у неколико почела испољавати већу свесност. Могли су је разбудити отварањем капака и показивањем предмета, који је интересују. У тим моментима она је се смејала и изгледала је задовољном. Пажњу је концентрисала на предмет и лице које предмет показује. Али она није говорила нити одговарала на питање. Почетком августа сан је се све више смањивао, док напослетку није стао на дужину нормалног сна. Тада је примећена ужасна промена у њеном душевном животу. Она је заборавила сасвим све; њен душевни живот превратио се у (ађша газа, и за њу је све било ново. Она ничег није знала, нити иког познавала. Била је весела, расејана, непажљива и покретна, усхићавало ју је све што је видела, чула, — била је као дете. Мало по мало па је постала мирнија, озбиљнија и пажљивија. — Изгубивши све успомене на пређашњи живот, па и на период летаргије, њено је памћење испољавало велику живост према појавама новог периода њене егзистенције. Сада су је морали васпитавати наново. Она је се опет упознала са оним што је знала пређе. У неким случајима то је ишло лако, а другим са већини трудом. — Важно је то, даи ако се процес обнављања у памети онога што је болесна знала ра-

није састојао —- како изгледа — не толико у поновном учењу, ко-

лико у сећању на прошлост при помоћи блиских лица, ипак и сада није се могла сетити — да ли је све то некад знала. — Осим тога, она не познаје никога ни од својих блиских рођака, т. ј. не сећа се да их пређе познавала. Она их зове садашњим именом, које су јој казали, или другим — које сама измислила, — сматра их за