Учитељ

578 УЧИТЕЉ

них идола савременика. откривајући у основи самој све лицемерје и сву лаж наше славне културе и цивилизације. Истина, завршни циљ његовог „фаланстера“ (рћајаппзсге) није било уништавање неједнакости. „Човек по инстикту не воли једнакост у свему — вели Фурје, — већ само шежи да измири интерес народа са интересом виших редова“. Али, понављамо, наш задатак није, да сад улазимо у принципијелну оцену идеја овога мислиоца; ми ћемо само указати на сву њихну оригиналност и дисхармонију у 5. са: неколиким опште примљеним идолима.

Аналого, пак, понашање према овим идолима находимо и у нашега суграђанина Лава Николајевића Толстоја. Још од самога почетка 60 тих година почео је Лав Толстој свој „иронични“ рад одбацивања излизаних идола образованога друштва, почињући од свеопште обзвезне наставе и завршујући... свеопштим и обавезним прогресом. Слично своме претходнику, он је раскинуо ланце ропства како до, тако и по револуционом склопу, демаскирајући „сувише упрошћену дефиницију слободе“. Слично своме претходнику,.. довео је на свежу воду „умни фокус“ образованога друштва, славну идеју „човечанског прогреса“. Цео чланак „Прогрес и дефиниција образовања“ је смела изазивачка рукавица, бачена на адресу свих редова образованога друштва, које је опијено сопственим прогресом на штету свега осталога човечанства. Образовано друштво писаше Толстој — прогресира на разум духовног и материјалног осиромашавања радничке масе; овај прогрес привилегисаних сједињен је са повећањем лажи, неправде и лицемерства. „Само један мали део друштва верује прогрес, прича о њему и труди се да докаже његову благодет. Из тога ја закључујем, да је прогрес, за мален део друштва благо, а за велики, пак, део да је — зло“. „Они који верују у прогрес, верују искрено за то, што им је њихова вера пријатна, и због тога са гневом и жестином проповедају своју веру... У осталом, оставимо цитирања, — сав овај чланак немилосрдно кида са најлибералницијим традицијама са својим.

_прогресом гордога друштва, цинички цепајући маску са његове охоле фразеологије. Лав Толстој поставио је крст над целом европском цивилизацијом, износећи на видик сву њену унутрашњу лажљивост и сву њену опасност по прогрес човечанства. Образовано. друштво, са најнезнатнијим изузецима, није, разуме се, примило ова открића свога великога списатеља, а не може их никако ни примити, докле год постоји непризнавати их за своје. Јер реке не: