Учитељ

ФУРЈЕ —- ТОЛСТОЈ —- ПИСАРЕВ Баг

садашњог не великог чланка. Наш је задатак — указати на постанак историску наследност идеје слободнога васпитања, која је са особеном снагом у наше дане једновремено са васкрсењем индивилуалистичких идеја — васкрсла готово у свима странама нашега цивилизованога света.

И према томе, по мишљењу Фурје-а, дечје наклоности морају у свему имати решавајући значај. Пресија се свака искључује. Интерес према разноликим областима знања развија се посредством физичке продуктивности рада. Школска занимања тесно су свезана са радовима у радионици и врту, од којих су ови последњи претежнији од првих. Слобода, рад, продуктивност, жив живот такав је дух новога васпитања. „Цивилисовани људи не умеју да увуку исте у рад, — вели Курје. Они су принуђени помирити се с тим, да дете до 5—6 године не ради ништа, и ако би оно при другојачим условима могло већ бити довољно вешт радник. У. "седмој години васпитачи почињу да саопштавају деци разнолика теоретичка знања „приступајући к научним занимањима...“ При слободном васпитању дете се још од 2. године занима корисним радовима и до 6. године, играјући се оно стече мноштво практичног знања. Тада се у њему сама по себи јавља неодољива потреба развити и допунити своја практична знања изучавањем позитивних наука. Кад почне од треће године продуктивни дечји рад већ надокнађава расходе за њихово васпитање и издржавање. „Дадиље ће водити децу у радионице и кухиње, где ће деца све видети. У кухињи ће се она заинтересовати за зграде, вртове. одређене за домаће животиње“. На тај начин страст према укусном јелу постане непресушан извор љубави ка науци и повод за стицање реалних знања. Тако исто велики васпитни значај придавао је Фурје дечјој тежњи, да се находе у друштву најјачих и највештијих; а особито важан значај има лечја љубав према друштву старијих, пошто оно највише доприноси развићу дечјих задатака. Да напоменемо још, да је Фурје делио мишљење р' Аатђег-а, кога су савременици исмејали за то, што је предлагао да се измени. метод предавања историје и уместо хронолошког реда да се уведе обрнута консеквентност, т. ј. прелаз од савремених догађаја на прошле, а не обрнуто.

На тај начин, ми видимо, да је француски утописта подвргао сумњи и беспоштедној критици свеколики склоп живота њему савременог друштвајса његовим васпитањем закључно. Он није чинио разлику између најстаријих, опште признатих и најновијих модер-