Учитељ

576 У ши ТЕ Љ

унижавајућој критици целокупну њему савремену систему образовања и васпитања (која је авај! остала „савремена, и за данашње живо покољење). Савремени методи васпитања, писаше он, стоје у контрадикцији са потребама природе и разоравају способности дечје. Чинећи само део системе „цивилизације“, савремено васпитање је исто тако ружно као и целокупна система. „Друштвено уређење, по коме су очеви слично заробљеницима принуђени седети по вас дан у канцеларијама, конторама или фабрикама заробљава и децу округлом годином у школу, где се она пате не мање од својих учитеља...“ Теорији се одаје поштовање пред праксом; дете кљукају духовном храном, не побуђујући у њему ишта сем одвратности. Због тога је свеколика, детаљно израђена лествица лишавања и кажњавања. Најновија теорија васпитања, свакако, стоји на већој висини од пређашње, али она нема могућности да оствари своје идеале... „Ја сам распитивао децу — прича Фурје —, која су се учила у најистакнутијим савременим школама, “ као на пример у школи Песталоција и других великана, и увек "сам наилазио на потпуну дечју индиферентност према настави и учитељима. Тако исто знања те деце похлапану се са средњим, обичним знањем“. Песталоци је, по мишљењу Фурје-а, такав исти метафизичар у практичном раду, какав је Кант био у теорији. Песталоци као да сам признаваше, да је с муком успевао привући децу к својој школи, одакле су се врло многа брзо разбегла или испољавала незадовољство. Узалуд се деци предаје интуитивним (очигледним) методом, мислећи да ће се тако растерати њихова чамотиња- не дају се она сасвим обмањивати идеолошком маглом...“

Место свију тих ропских експеримената Фурје предлаже, да «се целокупна система образовања и васпитања реорганизује на принципима потпуне слободе дечјег самоопредељивања. Деци се мора оставити безусловна слобода у избору занимања, при чем дете може у згодном моменту оставити једно занимање и прећи у друго. У хармонијској организацији васпитачи неће разликовати ни рђаве ни добре дечје побуде. Деца свију узраста могу испољавати све своје страсти у серијама и групама. О угушивању ма којих страсти или порока не може се ни говорити, јер, пре свега, не треба допустити развиће лицемерства и лажи, што су неопходни сапутници свакога насиља. Нећемо се овде задржавати на излагању теорије „о серијама страсти“ и „о равнотежама“, 0 чем је Фурје нашироко писао у својим књигама. Детаљније излагање свеколике његове крајње оригиналне и интересне васпитачке „утопије“, не улази у задатак