Учитељ

582 УЧИТЕЉ

је сопственим очима гледала појединости свога бића, сопсвеним неисквареним детаљним расуђивањем стварала себи појмове о томе, шта је добро, а шта је рђаво, шта је корисно, а шта је штетно. Чешће се и грешило, али је грешила она сама...“

Отворите Ш и ЈУ главу у спису Писарева: „Грешке незреле " мисли“, прочитајте их и учиниће вам се, као да читате некоје “странице јаснопољанског журнала. Као што је познато, образовање "у ј -пољанској школи базира се на безусловној слободи ученика. Уче-вици могу улазити и излазити кад год им се прохте. Очекујући их, учитељи су се трудили да одговоре на питања и потребе, које -су поникле у самој деци. Образовање се до могућности своди на -самообразовање и. 5. у. Ове исте мисли налазимо и на пом. месту код Писарева. Он тако исто захтева потпуну слободу ученицима. Говорећи о дечјим успоменама Коле Мрћењева у „Детињство, шипарство и младост“ Писарев се зауставља на детињим мукама у "школској соби са наставом Карла Ивановића. Детету је тешко и „досадно да слуша мрмљања свога гувернера, оно би хтело да је "тамо на тераси с матером и са „већима“, да слуша њихове разговоре, да участвује у њиховом смеху“. И онда Писарев ступа у његову заштиту: „Дете је лењо, дете неће да се учи — кажу ек"сперти из области педагогике. Ми смо на то одавно навикли и ту нема шта особено. — Знам, господо. Али то и јесте жалосно, што -сте ви одавно на то навикли и што ту не видите шта особено. То и јесте жалосно, што се слична историја марљиво понавља сваки дан у свакој породици, у којој има деце за школу... Дете жели да буде заједно с матером и с већима. Зашто га не пустите тамо 7 Дете неће да седи за време диктовања и дијалога. Зашто га на то нагонитир...“ По мишљењу Писарева „дете инстиктивно схвата своју личну корист много тачније, него што ју схватају одрасли. Његове детиње жеље вуку га баш ономе месту, где оно "треба да буде, где се оно може прилагодити правоме животу“. „Доћи ће време и дете ће само захтевати од родитеља, да га науче читати и писати и разним ручним радовима. „Љубав према себи и тежња к раду стално ће се будити у њему тиме, што гле (каже), велики раде, а ја се пак, ни зашто не умем прихватити“. Слично Фурје-у, Писарев указује на огроман васпитни значај друштва одграслих за развиће детета. „Одрасли само треба да до краја не из"невере велики принцип немешања, т. ј. да увек и у сваком случају _ученик прилази учитељу, а не обратно...“ Дете не треба да учини _у школском учењу ниједан корак без сопствене жеље и без уну-