Учитељ

ФУРЈЕ —- ТОЛСТОЈ — ПИСАРЕВ 581

навља Толстоја, преводећи само његове идеје на свој оригиналан, „нихилистички“ жаргон. Но такође се уверавамо, да је Писарев,. савршено неупознат са општим погледима Л. Толстоја на свет умео ставити нову идеју у службу искључиво интересима и појединостима образованога лруштва.

Године 1862. писао је Л. Толстој о васпитању, да је оно. „тежња једнога човека да учини другога истим таквим, какав је он сам...“ „Васпитање, као смишљено формирање људи по извесним обрасцима непродуктивно је, незаконито је, немогућно је“; оно је „основано ка принципу тежње к моралноме деспотизму...“ Потпуно тачно, то исто понавља одмах за Толстојем, Писарев 1863. год. у своме спису „Наша универзитетска наука“ (том. Шђ. = „Васпитање је — вели тамо Писарев — нужно зло, које треба свести на могућан минимум. Васпитавати треба, што је могућно мање. Ма како да би били разнолики методи васпитања, ипак се сви они могу свести на два главна типа: на васпитање прутом или на васпитање ауторитетом. У другом случају васпитач стиче себи безу-. словно поверење детета, и стога му он само просто каже: ово ради, ово не ради. Дете се из љубави и поштовања према васпитачу локорава, али у шоме нема ничега доброга...“

Понашајући се негативно према васпитању Л. Толстој је, у исто време, на супрот њему, хвалио — образовање. „Образовање је — писаше он — слободно држање људи, чија је основна потреба најпре стицати знања, а за тим — стечена саопштавати. Васпитање јесте образовање на силу. Образовање: слободно...“ Буквално исто тако писаше не много доцније и Писарев. Не васпитање, већ образовање мора бити посао рационалне педагогике читамо у спису „Наша универзитетска наука“. „Васпитање навикава само на покорност, а образовање учи будућега човека да живи и да располаже својим силама. Васпитање ставља васпитача између детета и околне природе, а образовање доводи дете у непосредан однос са том природом...“

„Васпитач се труди да свога питомца — писаше Толстој изолује непровидним зидом од утицаја света и да само кроз своја научно-школска она пропушта оно, што држи да је корисно. Утицај се живота не признаје...“ У спису „Романђљ кисеинон дђвушки“ пише Писарев о односима између Егорке Молотове и оца, да је „код њих на име добро одсуство педагошких тенденција... Између живота и детета нема тог бесмисленог зида, кога пожљиво удешавају са свих страна около „срећно“ васпитавајуће дечице. Егорка,