Учитељ

ФУРЈЕ — ТОЛСТОЈ —- ПИСАРЕВ | 35% греса“ према коме се Толстој тако „иронично“ понашао. Целокупна његова пажња била је посвећена једино само образованоме друштву. „Треба увећати број мисаоних људи, међу оним класама, које се називају образованим. У томе је сав задатак“. Тако је писао Писарев у своме знаменитом делу: „Реалистике“. „Треба искључиво утицати на образовање класе. Судбина се народа не решава у народним школама, већ на универзитетима, писаше он #14. Он с нестрпљењем призиваше оно време, када ће „млади земљоделац поставити своје газдовање на европску ногу“, „млади капиталиста завести оне фабрике, које су нама потребне“, јер је у таквом газдовању и у таквој фабрици он гледао „најлепшу и најјединственију школу за народ...“ (Мотиви руске драме“.)

И тако Д. ИМ. Писарев целим својим социјално-политичким програмом цимаше Русију на ону исту стазу прогреса, која је са гледишта Ф. и Т. само појачавала позицију образ. друштва, а народ пљачкала материјално и духовно. У своме ревносноме служењу „к прогресу“ Писарев је позајмио из њему страног погледа на свет идеју слободнога васпитања, применио ју је !п зре на васпитање тих наших истих „младих земљоделаца“ и „младих капиталиста“, од чије је мисије он тако много очекивао за вас руски народ. У резултату се добило оно, о чем сам напред говорио, идеја „слободнога“ васпитања била је фактички искоришћена (макар и у једном само пројекту на хартији) једино само у интересу привилегисаних, дакле не у интересу „слободе“ и правичности.

Чему ће поименце служити та идеја (слободнога васпитања) у најближој будућности, видећемо. Један смишљен чланак „слободнога васпитања“ праведно указује на дубоку и тесну зависност моралне судбине младога поколења од свеколиког уређења живота одраслих, т. ј. од целокупне социјалне организације. „Треба вели тај чланак — претходно изменити сав строј нашега живота, јер само тада васпитање деце може донети неефемерну, већ истинску корист. Практични рад московских „слободних педагога“ не поклапа се са том поставком. Они пишу и раде тако, као да ништа не знају о огромном историском наслеђу и искуству својих претходника. Говорећн у своме журналу о потреби „слободе“ педагогије са потпуно прецизираним друштвеним погледима, они до данас нису пред нас иставили своје друштвено „стедо“, своје социјалнополитичке платформе са условима наше кружне активности. Они као да се стиде свога излагања, или се боје да отвореним признањем његовим растерају публику од собе. Логичне консеквентности

УЧИТЕЉ 39 |