Учитељ

556 УЧИТЕЉ

престава — које зависе од прошлог опита). — Самосвест стиче сваки пут особиту живост, када у састав мисли дође опажање акта воље, и тада је главни предмет мисли активно „ја“ — коју испуњава у целини, тако — да чим би та мисао ишчезла, онда би заједно с њоме ишчезла свесност нашег „ја“, ишчезла би наша унутарња активност — наша индивидуалност. То се и стварно догађа, када несвест раскине на дуже или краће време — или за увек ток наших идеја. — Али, ако одбацимо на страну тај искључиви случај, онда се мисао — у коју је „ја“ приспело у својству саставног елемента — одмах замењује другом, безличном мишљу. Размишљајући о манипулацији претходног опита, ми опет долазимо његовим резултатима, наша се иидивидуалност опет брише, наше „ја“ ишчезава. — Према томе, идеја нашег „ја "не сме се сматрати — као стални елеменат свести, како се обично схвата. Али пошто је она чешће него друга саставни елеменат свести, јер њу сваког тренутка изазива међуцентрална рефлекторна делатност (т. |. асоцијације идеја), те на тај начин прати смењивање једне мисли другом, — пошто је стални, најкоренитији, уобичајени резултат рефлекторне делатности изазивање потпуне форме нашег „ја“ — при ма каквом опажању — изазваном формом његовог дела, т. ј. пошто — готово стално тихо наговештавање на цео изглед (форму) — прати појаву појединачне форме (као што хармонијске тонове — који сачињавају потпуни акорд —- прати тон, који је произведен једном од струна), — напослетку — пошто ЈЕ форма целине готово увек истоветна, док појединачне форме које смењују једна другу — испољавају мало сличности међу собом — онда је природно — што форма целине преовлађује у уму оних, који се нису навикли пажљиво мотрити за собом, те развију илузију непрекидности (сталности), која у ствари не постоји. — Према томе, „ја“ може понегда потпуно осуствовати у панестезији; а често супрот томе — панестезија се састоји сва из. појединачне форме тог „ја“. Карактер стварне самосвести она прима само у оном случају, када је цела форма наше личности један од.

главних фактора —- који нас захвате мишљу.

Размотрићемо, да ли је она по крајњој мери истоветна у свим тим случајима — кадгод се јави. -

'У „Беупе рћПозордуие“ 1866. г. — Тен је изложио дужи

навод из дела д-ра Крисгабера о једнај болести нервних центара, која је јако упливисала на панестезију болесника — и која је собом: знатно изменила преставу њихове свесности свог „ја“. Тен при--