Учитељ

САМОСВЕСТ ИЛИ СВЕСНОСТ СЕБЕ 057

даје важан психолошки значај том факту и из њега изводи овај закључак :

„„Ја“ — морална личност, јесте продукт, чији су најважнији фактори опажања; тај продукат посматран у различне моменте није индентичан, а изгледа индентичан само с тога, што су опажања која га образују увек једна и иста, — а — ако се та опажања измене (постану друга), и продукат се мења и изгледа друкчији. Ну —- да би се добило пређашње „ја“, и да би изгледало као пређе, морају опажања бити пређашња.

Физиолог у том закључку неће наћи ничег новог. Физиологија иде и даље, па вели: да — пошто понестезија никад није пошпуно индентична, то наше „ја“ није увек истоветно, отуд у разно доба живот изражава значајну разлику. Појава, посматрана у напоменутој болести нервних центара, испољава само увелисчани масштаб истог, са чиме се срећемо стално у нормалном стању.

Обично је наше „ја“ скоро истоветно у току већих или мањих периода живота — с тога, што је продукат пређашњих и садашњих периферијских и централних 'опажања приближно истоветан. Чим се тај продукат измени и оно бива другачије. — прво од физиолошких стања (прелаз од детињства ка добу момаштва, затим ка добу зрелости — и у добу старости), — друго — од уплива штетних утицаја, при чему су измене моменталне и дубоке, а што зависи и од вештаства — које их производи (дејство алкохола, опијума, ракије, кафе и друге дражи); напослетку те измене зависе од патолошких услова, и бивају моменталне или хроничне зависно од места оболења, карактера и тока болести. — (Ми ћемо се још задржати на том предмету).

Сада ћемо нотирати зашто нас често изненађују физиолошке метаморфозе нашег „ја“, да често са тешком муком појмимо себе у једној од претходних фаза наше егзистенције, што је Фостер хумористички изразио: „У току живота човек се јавља пред нама у виду неколико личности, толико различних, да — кад би се свака фаза могла оваплотити у разне индивидуе, оне би скупа оличавале групу разнородних гледишта, презирале би једна другу, брзо би се разишле — са жељом да се никад не састану.

Можда ће нам се приметити, да — кад би у нашем „ја“ имали само променљиву и испрекидану панестезију, она би нам пружала само хаос појединачних форми међу собом невезаних, на подобије камена у мозаичној фигури, које је стављено на гомилу без везеи