Учитељ

558 УЧИТЕЉ

поретка. — Још нам се може приметити, да у карактеру личности находимо исто што и физичкој личности.

Јединство и целина душевног „ја“, у колико то јединство и целост стварно постоји, несумњиви су, као што је и непоколебљиво наше уверење у јединство и целост физичке личности, која не подрива ни фактична циркулација материје измеђ тела и спољњег света. Осим оне измене, која се бави у моралној личности, као и промене — које. исходе на физичкој личности, могу бити констатованеј — изузев појединачних случајева — само по значајно-дугом међувремену; и — код нас се увек опажа тежња да их поречемо, да их сматрамо као непостојеће — или по крајњој мери као незнатне дотле —- док не постану очевидне, док не нагнају да погнемо или гордо подигнемо главу. -

Зависно од регистровања утисака у централним елементима и од механизма апстрахованих опажања, чију узајамност називамо " памет (ум), за сваким опажањем брзо следује представа о многим минулим опажањима, (а ове потом изазивају представе о многим другим — по времену — даљим опажањима и т. Д.). Благодарећи стапању у једну целину тих успомена о сукцесивним стањима свести, „ја“ постаје потпуније и опредељује себе среди осталих промена, истовремено расматра различне фазе свог развоја и мање-више осећаје себе у продужењу тога какво је било, ма да навек не остаје потпуно исто — јер се понегда и потпуно мења. Кад не би било успомена о томе да је оно једно, не би било ни свести да оно постаје оно. Према томе, када осуствује памћење, такође осуствује потпуно осећање целине и јединства личности. У нама постоји сукцесивно образована свесност — по аналогији других идеја, да смо наставак детета, које је родила наша мати. То је наш умни закључак, иначе осећање тог детета у нами не постоји. То осећање пониче тек са првом јасном и тачном успоменом о јасно схваћеном и регистрованом стању свестти.

По изложеном следује — да „група појава“ (како се изразио Ренувије), коју називамо „ја“, сачињава панестезију у оним моментима — када она није безлична, да њена целина, јединство и друга својства искључиво зависе од памћења; и — да је индентичност

тог „ја“ илузија — која си одржава за извесно време. Ради расветлења овог закључка ћу навести неколико примера. — Ја оста-

вљам потпуно на страну измене нашег „ја“ под упливом штетних (отровних) узрока, јер су у опште толико познати, да је излишно