Учитељ

САМОСВЕСТ ИЛИ СВЕСНОСТ СЕБЕ 559

говорити о њима. У главном ја ћу се задржати на патолошким менама свести.

Од физиолошких промена личности — просто нас поражава промена при наступању полне зрелости. Сваки је уверен у дубину измене, која се тада обави у физичком „ја“, па ипак се често испушта из вида тај факт —-да су и психичке промене (које њих прате) не мање дубоке. Ево шта вели о томе уважени психијатор В. Гризингер: „Један од очигледних и поучних примера физиолошког преображаја личности јесте психичка промена при наступању периоде полне зрелости. Радња органа, који су дотле пребивали у стању мировања, преврат у целом организму, маса нових опажања, склоности, мање-више тачне представе, вољни импулси, све то за кратко време прелази у стање свесности. Све то постепено прониче у круг старих представа и постаје саставни елеменат личности. Слеством тога личност постаје сасвим друга, реновира се, и у нашем само-осећању јавља се коренита измена. Али, пре но што наступи асимилација, проницање нових елемената у старо „ја и његово разлагање — не може проћи без бурних потреса свести, Т. | без различитих душевних покрета, Стога и јесте то доба богато афектима, чији је корен у личности, који немају спољних мотива.“

Патолошке промене још су видније, пошто наступају момен· тално, и више су разнородне.

Године 1873. д-р Крисгабер је оштампао монографију о болести — коју он назива Непгораша сетеђтосагфаса. Узрок тој болести треба тражити у моменталној промени хранења чулних центара, што посигурно долази од местимичног јачег сужења крвоносних судова, (међутим, за то време виши центри, мождане вијуге, остају у нормалном стању). Као последица те болести јесу изопачена опажања, елементи познавања. Ум, у смислу логичког механизма, функционише правилно, али доходи погрешним резултатима —_ пошто му као материјал служе нервна дата, (његови закључци ма да су логички правилни — по основи су погрешни). Болесник није луд. У почетку он те погрешне погледе и поправља, бори се, објављује их као илузорне. Али, на крају крајева његово старо „ја“ изнемогне и уступи. Болесник у почетку уобрази, да је он пренесен у други свет, потом му изгледа — да већ не постоји, напослетку — да је постао сасвим друго лице. (Односно подробности упућујем читаоца на расправу Тенову и монографију Крисгабера). У другим случајима имаћемо посла са месним или рефлексив-