Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 608

бине са датом сликом сећања, док други специјални момент лежи у факту, да се слика сећања односи на један потпуно нумерички одређен објек у прошлости.“' Дакле г. П. говори, као што се види, у првом случају осећању у ширем, најширем смислу, оном бледом сећању, оној нејасној свести, коју имам, кад ми је објект само „на врх језика“, а-у другом случају говори о правом сећању у ужем, најужем смислу. Међу тим и један и други случај називље г. П. просто: „сећање“. Дакле г. П. брка, прво, сећање у најширем са сећањем у најужем смислу, — ова два толико различна, екстремна случаја.

Друго. Исто тако брка г. П. и удознавање са сећањем у најширем смислу. Јер г. П. разликује „две врсте сећања“ и вели: „Први случај састоји се у констатацији, да је објект, који сад опажам, био некад у свести: то је дакле упознавање (рекогниција) објекта“.“ То је, међу тим, неодређено, недовољно и за то нетачно, Упознавање је констатација индивидуалног идентитета садашњег утиска са ранијим (са сликом сећања). Циен чак вели: упознавање, рекогниција или идентификација („ет 'М!едегегкеппеп, ете Кесоотбоп одег ете епшнсаНоп“).“ Упознавање је — то је заборавио г. П. — асимилација ; дакле је асимилација претпоставка рекогниције, па ипак г. П. говори о асимилацији тек много, много доцније, —- из чега се најбоље види, да оно што г. П. назива упознавање — није упознавање.

Треће. Г. П. брка упознавање и са сећањем у ужем смислу (одн. Мледегеткеппипов — шпа Еглппегипазуогеапзе).' За то се особито велика пометња осећа, кад г. [1]. говори о том сећању у ужем смислу при коме „морамо произвести читав низ слика сећања, да бисмо идентифицирали нашу слику сећања са објектом из прошлости.“5 Дакле г. П. говори тек овде о идентификацији, међу тим се баш овде џ не може говориши о идентификацији. Јер шта се овде идентифицира2 Слика сећања „са објектом из прошлости“ Али где је тај објект „из прошлости“ 2“ Шта је он друго до — слика сећањар Дакле, као се види, са свим је бесмислено говориши о идентификацији слике сећања са субјекшом из прошлости. Мдентификација, о којој овде говоримо, није логички закон идентитета (А = А), по коме је збиља слика сећања = самој себи т. ј. = објекту из прошлости. О идентификацији у Психологији говоримо само онда, кад им је објект из прошлости даш и у садашњости. А то бива у случају упознавања. Дакле, као што се види, г. П. брка

' Б. стр. 236. зеди.

Ђ. стр. 241.

Мила. Зтипаг. д4 Рз., 5. 287.

4 ддећеп. 0. с, 5. 173.

Миа, Фгипаг. а. Рз., 5. 289 1; Јоа, о. с. Ва. Ц, 5. 131; Дећећп, о. с. 5. 175. Осн. емп. Пе., стр. 276. -

Мипаћ, Огилда. д. Рз., 5. 284 Н. Даг. 4. рћ. Рз., Ва. 1, 5. 5835.

Осн. емп. Пе,, стр. 241.

40“