Учитељ

602 УЧИТЕЉ

да оно, што је некад било пријатно, изазива болне успомене и обратно: оно што је у стварности било непријатно, може у сећању бити чак и пријатно.

Идеални садржаји емоција дакле у ствари и постоје и могућни су само симболички, т. ј. помоћу репродукције самог предмета емоције. Тај се предмет једино и да репродуцирати : ако се репродуцира и емоција, она постаје актуелна т. ј. није више идеални садржај. „ЖМепп ут шпз еп Рићеп уогзјеЛеп уоПеп, зеПеп мг шл5 з1ећ5 пшг даз бешћне зеђз! уог.“' „Чисту преставу“, о којој нам је говорио још метафизички 5 4, помиње г. []. и овде као „оно што није онако као што се преставља да је,“= — што је немогуће разумети. А најмање је разумљиво, како по г. Петронијевићу та „чиста престава“, односно немогућност исте, може бити „други разлог“ против тврђења, да су идеални и реални садржаји битно различни.

Г. П. говори даље о „локализацији“ слика имагинације. „Осуство локализације није код слика имагинације тако апсолутно као што се обично замишља (ми смо у стању чак да их локализирамо и у самом чулном простору опажања).“% Али шта значи, каква смисла има у опште та „локализација“, где бива, најзад, где бива по правилу, кад је могућна чак „и у самом чулном простору“, — то нам г. П., разуме се, не уме рећи.

Подела слика имагинације, о којој г. 1. говори у 5-32., је и сувише вештачка, јер су рипари фуг1ош5 произвољно и сваки пут друкчије, дакле нетачно узети. За то су по тој подели н. пр. слике фантазије „замишљене“ али — конкрешне слике имагинације ; слике мишљења су сшварне али — апстракшне, и Т. д. Најзад, подела на конкретне и апстрактне, стварне и замишљене слике није у опште психолошка, јер та подела бива по г. Петронијевућу према томе, да ли „фактички егзистира“ оно, на шта се те слике односе,“ а то питање није психолошко.

У 85 38 — Спојеви слика сећања — говори г. П. о врстама, одн. ступњима сећања. Те различне ступње сећања 2. 11. је побркао, те је отуд цео овај параграф о сећању врло конфузан и врло нетачан. За то г. П., пре свега, говори о „сећању“ у многоструком смислу, у више различних значења. Г. П. вели: „Сећање је (дакле) непосредна свест о томе, да је слика сећања траг једног пређашњег утиска.“ То је тачно у колико се говори о сећању у најширем смислу. Међу тим, г. []. одмах непосредно за тим наставља: „Сећање као такво (!) садржи три момента у себи, одн. могуће је само ако су испуњена три услова: један општи и два специјална. Општи моменат сачињава свест, да се слика сећања односи на један објект ранијег опажања, који има исте квалитативне осо-

1 дећеп, 0. с. 5. 149.

а Осн. емп. Пс., стр. 229. РЂА стр 251:

# Тр. стр. 234.

, стр. 236.. .