Учитељ

ПИ 46 с А сК 629

Море учо, нема се, не може се. Оно, то је лепо што ти предлажеш, сви су пре тебе исто тако предлагали, но нема народ па то ти је.

Ти запиши у књигу, да си ти тражио нек се види, али сад. се не може, нема народ.

Па зар не видите, да је школа сва пропала, да у њој готово ничега нема, што је некад било све је пропало и поломњено. Ви ништа не дајете мени, већ својој деци.

— Е деци јес, оно моје сад ће већ да излази из школе, други ће, ко годину, ко две, па ће и они изаћи, шта ће њима то, при-. хвати један одборник.

— Лепо, ја ћу се жалити већим властима, па жао ми је да вас кажњавају.

Ич не бери бригу, тужили су нас и пре тебе, па ништа. Многесмо ми учитеље испратили, па ћемо и тебе — добаци му председник, па оде са одбором, а Љубиша остаде за њима гледајући.

Напунио се месец дана. Месец дана мучне и напорне борбе. Љубиша је отишао у варош, да прими своју злехуду зараду, да набави шта за кућу, себе, мајку и сестру и да пошаље што У отплату свога дуга.

Ви господине примате 600 динара годишње плате — упита га управник оделења2 — Да — одговори Љубиша.

— Шта ћете, тако му је време — промуца збуњено Љубиша. Није му било стало до плате, већ понос, тужни и жалосни понос, — па још му је изгледало, да гојазни и богати управник Прока, који је узгред буди речено био истеран из учитељске школе, нарочито удара гласом, на оно: „Моји пандури пмају више“,

— Дакле ви имате овакав рачун —, рече му управник, па му поднесе један лист хартије. М ако су му слова играла пред очима Љубиша ипак прочита ово:

за порез 4 динара

за уверење 12 динара

да прими у готову 34 динара.

Дакле имате да примите, као вашу плату 34 динара.

Љубиша је претрнуо, почела му се окретати канцеларија заједно са гојазним управником и отвореном касом.

Љубиша је знао колика му је плата, знао је и то да има одбитака, али никад није плату примао; па кад и на делу виде. страшну и горку истину, кад виде срам и понижење, осети, да га. ноге издају, па готово побеже из канцеларије.