Учитељ

"628 УЧИТЕЉ

овакав какав је, ти га не исправи. Ако ћеш ти имати мука, па цео јих свет има, оне се у животу лако савлађују.

Само дај Боже, да се једном школе отресемо, па ће све лако ти добро ићи.

У оваком разговору вратили су се Сретен и Љубиша школи, ти отпочели прво полагање испита.

Испити су завршени; лакнуло је и ђацима и наставницима.

Положили су испит и Сретен и Љубиша. Љубиша одлично,

а Сретен добро, али он је био задовољан — задовољнији од ЈЉубише.

Поднели су молбе за места и добили их, па одмах на дужност отпутовали.

Прво писмо, које је Сретен Љубиши из новог места написао, била је читава похвална песма. Био је пун хвале о селу, школи и људима. Каже да су му све обећали и да ће за кратко време Ка. имати најбољу школу у околини. На крају писма додао је. — Ја | се драги Љубиша осећам као мали цар у овоме крају.

Љубиша није био завидљив, нарочито не према Среји, али му је ипак било тешко. ј

Зашто ја не добих неко, овако добро место, као Сретен, баш немам среће, па то ти је — уздисао је Љубиша.

Код Љубише је било све обрнуто — село забачено, школа стара и олупана, са пропалим подом, разваљеним и полупаним прозорима. У школи неколико поломљених клупа, једна стара табла, један проваљен орман са нешто књига и новина и то је било све.

Нашао се удаљен од свога родног краја, у туђем свету усамљен и непознат, нашао се ту, да у том гробу сарани све своје идеале.

Љубиша је у село довео мајку и сестру, довео их је да им колико толико олакша мучан и чемеран живот, Почео је, учинио им је прву помоћ, коју су они тако 'жудно очекивали, но то није учинио од своје плате, већ од првога дуга, који је учинио.

Мучићу се и штедићу, па ћу дуг платити, тешио се Љубиша.

И у школи је ишло мучно. Ђаци неуредно долазе у школу. Имао је школски одбор с којим се никако није могао споразумети дадођу у школу — Љубиша пита, објашњава, моли, предлаже они ћуте и гледају у свога председника. Председник прво погледа у Љубишу, па онда намигне својим одборницима и почне: