Учитељ

САМОСВЕСТ ИЛИ СВЕСНОСТ СЕБЕ 561

сећа да временом постаје друга, али — то не зна у другом периоду. Према томе, у првом случају страда индентичност личности, ау другом — њена целина. Шта ће бити ако друго стање остане сталног

Поводом тог интересног посматрања П. Жане оштампао је расправу о појму личности. Он је у њој навео случај са продавачицом рибе, која је уобразила да је она Марија Лујза, и у исто се време сећала, да је она „пређе“ била продавачица рибе. Жане вели: „У овом случају пада у очи постојанство основаног „ја“ при променама спољашњег „ја“, пошто је очевидно — да је једно и исто „ја“ уобразила себе за Марију Лујзу, и сећало се свог пређашњег постојања у својству продавачице рибе.“

Јасно је, да Жане сматра памћење као апсолутни услов за индентичност личности. Када би у продавачице рибе моментално ишчезле све успомене о њеном пређашњем звању, онда би њено основно „ја“, силом тога престало постојати, а спољашње или побочно „ја“ постало би основно. Али, аутор не изражава ничег подобног, он је по томе готово спиритуалиста, — али срећом закључак је тако очигледан, да скоро и не потребује даљих доказа.

У оба наведена случаја (овај и онај са Фелидом) имали смо посла са једном врло вероватном претпоставком. Стога сматрам за потребно навести још неколико примера, да бих показао — да се наговештени факт стварно опажа у свим оним случајима, где повреда нервних центара не носи претходни или периодични — већ стални карактер у области централних елемената, који условљавају пређашње „ја“; то „ја“ потпуно замењује ново „ја“, и стање у коме се тада находи индивидуа не сме се назвати патолошко, (за разлику од неизлечивих случајева суманутости). Ја бих желео да се обрати особита пажња на околност — да индивидуа, не само што може потпуно изгубити своје пређашње „ја“ — по исчезнућу извесног броја централних нервних елемената услед болести, већ и по мери тога — како поступају у везу нови елементи, и како отпочиње сређивање другог „ја“. Индивидуа стиче ново „ја“ потпуно различно од пређашњег, и ово нема ни трунке преставе о том — да између њега и пређашњег „ја“ постоји нека веза.

Мождани механизам подлежи разноврсним повредама. Он се може заустављати подобно часовнику — или од тога, што ће страно тело уставити кретање његовог механизма (промене у функционисању мозга упливом токсима), или слеством ометања тог механизма (травматички потреси мозга), или слеством нарушења једног, више или свих делова (случај сталних амнезија, свих или појединачних).