Учитељ

бр ~ УЧИТЕЉ

најбоље доказује, да су реформатори као и противници реформе, стручњаци као и лајици, због заузимања за детаљ губили преглед над целином васпитања, поглед у релативност појединости.

Ко због позива или личног интересовања у унапређењу педагошке науке и у ширењу педагошкога просвећивања види дужност и задаћу, томе је познавато унутрашње стање и садашњи положај педагогике као и испитивачки преглед научних тежња, које сада круже под именом педагогике. Спољашњи поводи, као ширење општега савеза за школску реформу, оснивање педагошких лабораторија и огледних школа, јесу оправдана прилика за програмско заузимање положаја, које, у трајном контакту са правим смислом педагогике, не устеже се од тога, да се изјасни за оне задаће и правце, којима се још пориче опште признање, и да напусти постављање проблема, који за своју омиљеност имају да захвале више наклоности моде него својој научној или практичној продуктивности. Не хотећи да и кога одвраћам од његова правца рада, ја мислим ипак, да могу свакоме користити, ако

му свратим пажњу на унутрашњи положај педагогике у садашњо- |

сти са трострукога гледишта њених добрих и лоших страна за израду педагошке науке, за организацију наших јавних школа, и за упућивање и стручно унапређење појединога практичног педагога.

У жижи омиљености и интересовања стоји данас антрополошка и психолошка студија детета. Тачно узевши ово преимућство концентрује се дабоме око два главна одсека млађанога развитка, око првога детињства и доба обавезнога за школу, а од многобројних праваца психолошког изучавања, који се разликују по основној поставци и методама, безусловни и господарски углед ужива експериментална психологија детета, која је постала вели“ ком само у вези са праксом дечјих лекара и физиолога, и која се по неки пут идентификује баш са педагогиком као науком. А ко би и порицао, да познавање телесног и душевно: склопа и раз-

витка детета, појединога, просечног, а и деце што прелазе у пре-

конормалну и абнормну, — да то познавање показује пут за по-_

ступање са дететом, за основе школске организације, за дидактички поступак и васпитно утицање» Зацело не ми, који хоћемо да заједно порадимо, да се за ове области чињеница добија и распростире све више и више светлости. Али утолико више ми морамо пазити на то, да будемо слободни од модиних једностраности и претеривања, да никада не заборавимо принципску истину, да наука о детету није већ сама педагогика, и да не дамо, да нам се засени

саване 7

и а кара ореја