Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 683

јевићевом (нпр. како се „нада претвара у чежњу“, брига у страх, и т.дД.) нећу говорити јер би то далеко одвело, — у толико даље, што у овим питањима наука није казала, и можда никад неће моћи казати, своју последњу реч. О „претварању“ једног осећања у друго знаће г. П.-ева Метафизика можда и више. Садржајна осећања г. П. дели на субјекшивна и „објекшивна“. Субјективна су : самољубље, охолост, сујета, скромност, љубав, мржња, и т. д. „Објективна“ осећања дели г. П. „у ове четири групе: 1. иншелектуална, 2. естетичка, 3. етичка и 4. религијска осећања“. Етичка осећања су: љубав, мржња, самољубље, охолост, и т. д. Шта су етичка осећања, каква је разлика између њих и субјективних осећања, иста осећања налазимо и овде и тамо, — не каже нам г. П. Овде где г. П. под именом етичких осећања само понавља осећања о којима је већ говорио, требало је говорити о психолошком постанку моралне свести (савести), о томе како она осећања добијају етички значај, т. ј. о њиховој вези са радњама (одн. са вољом). Интелектуална и естетичка осећања, најзад, увршћује Јодл у формална,“ а не у садржајна као г. П. Откуд г. П.-у израз „објективна осећања“, — не знам. Сва су осећања — субјективна.

59 39 говори о вољи. „Са вољом улазимо у најкомпликованију и најмрачнију област психичког живота“, вели г. П3 Алиг. П. није успео да уђе дубоко у ту мрачну област. Ту „најмрачнију област“ покушао је г. П. да нам изложи врло кратко, што би било и врло похвално, да г. П. овде није бркао с једне стране унушрашње са спољашњим вољним радњама, а с друге стране ниже, нагонске са вишим, изборним радњама и, најзад, психолошку слободу воље са метафизиком.

Г. П. узимље један пример вољне радње и вели: „Као што се види, овај вољни феномен садржи 1) преставе објеката, који престављају диљ вољне одлуке, 2) преставу телесног кретања као преставу спољнег ефекта вољне одлуке, 3) емоције као мошив те одлуке, 4) саму вољну одлуку и 5) телесни покрет као спољни ефекш вољне одлуке“. Али одмах за тим наставља г. П.: „Питање настаје, која од ових чланова имају да се сматрају за неопходне саставне делове вољног феномена 2г“- Међу тим, ако је истина, ако је факт, „као што се види“, да вољни феномен садржи поменутих пет чланова, онда је јасно да су они сви његови „неопходни саставни делови“. Ово питање г. Петронијевићево, које нема смисла, ово неслагање његових мисли, последица је недвајања спољашњих од унутрашњих вољних радњи. Горњи пример г. Петронијевићев је један пример спољашње вољне радње, што г. П. и не вели, и не ограничава, не одваја од унутрашњих вољних радњи. Само за ове друге радње има његово питање смисла, — ако г. П. озбиљно

" Јр. стр. 266. з јод | о: е. Ва ПН 5.-812 Н. 8 Основи емп. Пе., стр. 292. а Т. стр. 298.

45%