Учитељ

690 УЧИТЕЉ

је разговетност спољашња — „т. ј. довољно оштра квалитативна разлика његова од околних квалитета“ — па унутрашња, а не обратно као код г. Петронијевића.

У каквом односу стоји интензитет према пажњи, то врло важно питање г. П. овде и не додирује. Још много раније, у самом почетку, као што смо видели, рекао је г. [1]. само узгредно и врло нејасно на једном месту ово: „У многим случајевима пажња само повећава јачину нејасно(!) опажених објеката“.! Истина је, да пажња повећава јачину садржаја — за њу је знао још Дунс Скопус у ХШ веку“ — јер омогућава јасније опажање истих, али се психолози не слажу у начину објашњења тог факта. Г. П. овде не помиње ни тај врло важан факт а камо ли његово објашњење. За то г. П. не уме да прави ни разлику — „извесну квалитативну разлику“, како вели Међеп — између објективног појачања интензитета (услед појачања објективне дражи) и појачања услед обраћене пажње Ако ми, најзад, само при т. зв. вољној пажњи, како тврди г. П., „осећамо ову негативну функцију воље, ову напрегнутост воље управљену на то, да: обим аперцепције смањи на минимум“," онда г. Петронијевићева, дефиниција пажње није тачна јер не важи за пасивну пажњу.

5 41 говори о самосвести. Г. П. вели: „У ужем смислу Ја означава само формално јединство свести, субјект који се као цео и недељив налази у свима свесним садржајима, који су му дати“ > То Ја је, међу тим, баш Ја у најширем смислу; то је свест као таква о којој у емпиријској Психологији у ствари и не може бити говора, пошто она зна само за свесне садржаје.“ За то и све остало, што г. П. говори даље о овом формалном Ја, нема места у емпиријској Психологији. Јер г. П. вели даље: „Формално Ја нема никакве садржине у себи, оно се састоји у чистом недељивом моменту свесности, који зна непосредно за све многоструке садржаје свести али за себе не зна непосредно.“ Ово пак Ја не може бити ништа друго до — душа, о којој нам је г. П. још у почетку своје књиге обећао да неће говорити. Као носилац симптома индивидиалне свести нама је свугде дат један индивидуалан животињски организам.з Свест — у колико о њој може и сме бити говора у емпиријској науци — је „општи спој душевних доживљаја“, — то је г. Петронијевићево „садржајно (или емпиричко) Ја“ које је по њему „спој

1 Тр. стр. 16. 2 у. Мапдеђапа, Кећљђ, 4. Сезсћећје дег РћНозорће, 3 Ап!. 5. 272. з улепен о. С 5. 207

4 Осн. емп. Пе,, стр. 308.

5 Др. стр. 510:

6 Мипвјегђегг, о. 6. 5. 2.

" Осн. емп. бел стр. 910:

8 Мипаф, Зшпаг. д. Ра. 8. 245.

9 ДБ. стр. 244.