Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 689

који има и његово учење, које смо већ познали, да се воља у специјалним, фактичким случајевима „може јавити“ и — без повода. Дакле је та независност по г. Петронијевићу и фактичка не само принципијелна. А та независност, као што смо видели, нема не само никаквог научног смисла, већ обара сваку Науку у опште односно њен темељ, — каузални закон.

Врло кратком 5 40 предмет су пажња и аперцепција. Тако је то важан предмет, тако крупан проблем, а тако кратко и слабо обрађен у Пеихологији г: Петронијевића да се и на овом параграфу, који је један од најкраћих, морамо дуже задржати. Пре свега је непојмљиво зашто г. П. говори о пажњи тек на крају своје књиге, о пажњи, која је мотор целокупног душевног живота; о пажњи или психичкој сили! коју претпоставља и мишљење и воља и реакциони експерименти и — по г. Петронијевиђу = престава времена, о којима г. П. говори много, много раније. Дефиниција аперцепције, која је „јасно опажање једног психичког садржаја на кога (!) се обраћа пажња, је у главном тачна, али је и сувише популарна. Аперцепција је онај акт пажње којим се преставе доводе до јасности. Зато је дефиниција пажње требала да претходи дефиницији аперцепције. међу тим, то је код г. Петронијевића обратно, што, опет, баш код њега не би требало да буде, јер г. П. у овом питању заступа некакву „трећу теорију“ по којој је аперцепција условљена и пажњом и самим садржајем: „теорија“, која је само у толико различна од прве, једино тачне теорије (по којој је пажња услов за аперцепцију), у колико брка пасивну пажњу (коју изазивају сами садржаји) са активном.

Дефиниција пажње је нејасна и ненаучна. Г. П. вели: „Пажња се састоји у субјективној напрегнутости(!) која прати јасно опажање једног психичког садржаја, дакле једног садржаја који се аперципира“.“ А шта је та „напрегнутост“ кад се изрази стручним психолошким речима» Шта је пажња» Какво је то стање» Научни је одговор: пажња је једно емоционално стање свести које је услов за аперцепцију, једно стање које је карактерисано нарочитим емоцијама.3 У смислу своје „треће теорије“ вели г. П. даље: „Унутрашњи фактори, који један психички садржај могу учинити јасним, ови су: 1. његова јачина (интензитет), 2. његова унутрашња разговетност т. ]. довољно оштра разлика његових квалитативних састојака и 3. његова спољашња разговетност“.“ Место „спољашња и унутрашња разговетност“ постоје стручни термини јасност и разговетност још од Декарта. Међу тим г. П. је принуђен да мења ове термине за то што он место о процесу јасног опажања говори просто о јасности која је резултат таквог опажања. Сем тога, свакојако, прво

1 Гзррз, о. с. 5. 66.

2 Осн. емп. Пс.. стр. 307.

8 Мапа, Стипаг. д. Рз., 5. 250. 4 Осн. емп. Пс. стр. 307 веди.