Учитељ

692 УЧИТЕЉ

пање објективизма, т. ј учења да су могућни непроменљиви психички објекти; учење, даље, да је психички несвесно немогућно, али да престава времена ипак постаје несвесним бројањем ; учење, најзад да чуло ориентације и даје и не даје засебне осећаје. Исто тако противречно је и ненаучно учење о светлом, о сивом, о сјајности; такво је и „Доказивање“ сложености споредних боја. Ни Психологија тога није боља. Најважнија питања кад што су н. пр. хологији осећаја вида и у многим другим питањима унето је и сувише Физиологије — и то често нетачно — у пркос принципијелном гледишту г. Петронијевића по коме су та психолошка питења независна од физиолошких. Толико недоследно, тако противречно обрађена је Психологија простора, да се не може знати, да

лиг. заступа емпиризам или нативизам или — што г. П чак изрично чини — обе те супротне теорије. И о емоцијама, — „реалним тачкама“ — Њиховим „идеалним садржајима“, њиховој по-

каква метафизичка слобода воље, у чију се корист спори чак и основни закон Природне Науке, — закон одржања енергије. Исту такву и толику пометеност показује и параграф о осећању. Међу тим су изнесене неке „нове“, неозбиљне, непсихолошке, ненаучне ствари, као што је на пр. она игра речи о интензитету, па, онда, акт негације, па „четврта“ особина боја, и т. д. На послетку, видели смо. и у кратким параграфима о пажњи и самосвети, — о којима г. П. говори тек на крају своје књиге, јер није увидео-њиХову велику важност и однос према осталим душевним појавама, __м у тим важним питањима, о којима зна да каже тако мало, казао је г. П. тако много нетачнога.

Па ипак је Психологија г, Петронијевића хваљена и само хваљена. Смешан (или жалостан, — како се узме) изузетак чини само један, до сад свакојако највећи али и најнеозбиљнији приказ те Психологије од једног врло конфузно писца, — Д.р Павла Радосављевића из Њујорка. И тај је приказ панегиричан, чак га је диктовало толико поштовање, могло би се рећи страхопоштовање,

ЊЕ Петронијевићу, да је у толико интересантније што се и тај „критичар“ одважио да на више места __ и на више места оправдано — критикује г. Петронијевића, Ни ту „критику“, која је највећим Делом својим нека врста исповести критичареве о његовом личном односу према писцу, није могуће увек разумети, — као ни остале списе тога писца. Он је јасан само кад хвали, а он хвали врло

места запазио тачно нетачности г. Петронијевића. Тако и он налази „велику дозу Петронијевићеве Метафике и Философије“ у