Учитељ

ПРОЦЕНА МОРАЛНОГА ВАСПИТАЊА 735

школској. Дугогодишње и свестрано искуство, изнесено само у неколико речи, представља мудрост, коју не може изнети ниједна наука о моралу, животу и друштву ни у каквом згоднијем облику. И оно се износи омладини у облику кратких изрека или афоризама, за опомену и поуку. Неке се обраћају непосредно ономе, коме се казују: бој се Бога, чини право, па се не бој никога; не буди свакој тици кобац; не буди пса који спи; не гази мутне воде; не зови зло, не пи воде са сваког бунара; ори управ, па се не бој никога ; узори дубоко...; у јато, голубе... итд. Друге износе мудрост, па остављају свакоме, да одатле изведе поуку за себе: ако будеш свуда, нећеш бити нигде, или: ко хоће да буде свуда, неће бит' нигде; без слободе као риба без воде; богат је ко је задовољан; боље се једном застидети него сто пута заплакати; време је најбољи учитељ; где је много смеја, ту је мало памети; добро је све знати, али није добро све чинити; кад старији говори, млађи ваља да ћути; ко с врагом тикве сади, о главу му се лупају; последње мисли су вазда боље; мртви живима очи отварају; није сиромах ко мало има него ко много жели; преко је прече а наоколо ближе, итд.

Да споменемо још, да се оне у народа никад не говоре једна за другом, како стоје у књизи и како би се у школи училе, него се говоре само у приликама, кад којој дође згодно. На пример, ако неколицина иду путем па неко на каквом савијутку рече: хајде да препречимо, па у путу наиђу на какве сметње: на ограду, баре итд. те с тога доцније дођу него они, који су ишли правим путем, онда ће се рећи: „Е, зато се каже: преко је прече, а наоколо ближе“. Тако се посебно искуство потврђује општим а опште посебним. И тако увек.

Тако дакле ми налазимо, да је целокупно народно поступање у моралном развијању омладине и по обиму своме и по каквоћи својој потпуно на свом месту; и огромна је штета, што га је модерни живот и модерно васпитање школско занемарило, напустило, онакарадило и навело на странпутице. Јер, камо шкбла, у којима би се живело као у нашим старим задругама и у којима би се развијале све оне врлине, које су се развијале у њима» Камо школе, у којој би љубав везивала све онако, као што везује чланове једне задруге Камо школе, у којој би се деца навикавала на спасоносни рад, на благословену вредноћу, на благотворну штедњу и на паметну тековину за себе и своје, на рад с мером и на време, на поступност, на ред, на уредност и чистоту, на стрпљење и смотре-