Учитељ

724 УЧИТЕЉ ним васпитачима, што нема по себи разумљивих сталних мисли о. сврси, а то притискује многе, који не осећају као престигнути аристотелизам, што тек у последњој сврси виде фактора, који оправдава и даје смисла за сваки поједини процес васпитања. Криве су за ово стање дабоме понајпре друге ствари а не педагогика и педагози: раскомаданост и слабост нашега религиског живота, унутрашња неуједначеност наше културе, пометеност философије, која је, тобож из разлога научности, заборавила на своју праву задаћу, да о последњим везама свега што јесте изради разјашњење, које. оријентује живот. Али један не мали део кривице мора на себе примити садашњи рад педагогике, која се само сувише плашљиво повлачи мудро даље од узнемирљивих питања о смислу и задаћи човека и његова васпитања. Мора се изрећи: и педагози од позива не мисле о таквим стварима даље него већина родитеља; свима је. довољно, што дете оставе да инстинктивно онако постаје, као што. су они сами, као што је просечна њихова околина, или највише како би они сами били радо постали односно хтели да буду. Свакојако долази се до неколико утилитаристичких размишљања, да дете треба да учи оно, што му је потребно да заради хлеб и да напредује у друштву, и да мора стећи неке полуморалне навике, ако би без конфликта са јавним мишљењем и ауторитативним силама могло ићи кроз живот. Многи шта више ово гледиште држе за једино правилно, претпостављајући, да полуодрастао човек треба. једном сам да одлучи, шта хоће од себе да начини телесно, душевно, за свој позив и за друштво — али при том заборављају, да су они утицањима и још више пропуштањима, чија је жртва до тада био млади човек, његову одлуку тако рећи унапред створили у једноме смислу.

Значај наука о вредностима као наука о педагошким сврхама био је први аргуменат за везу између философије и педагогике. Ја овоме аргументу приписујем одсудну превагу, и ако не, уколико је реч о непосредном унапређењу појединога педагога у његову раду у свом позиву: нешто од скепсе наспрам вредности психологије неће ни овде да ме се остави. Бављењем о философији вредности човек се учи, да баш најпре расправља опет само логичка, етичка, естетичка питања, а не да учи друге, не да васпитава. Теориско бављење о једном пољу вредности и није собом у стању, да човека доведе у животно снажан однос наспрам тих вредности, и пре је обрнуто однос наспрам неких вредности полазна тачка и мотив и за теориско бављење о њима. Научно бављење о рели-