Учитељ

ПОЛОЖАЈ ПЕДАГОГИКЕ У САДАШЊОСТИ 125

гији на пр. мучно да је још и једнога човека учинило религиским, али зацело религиски живот и доживљај, религиски конфликти довели су по неког на размишљање и о бићу и облицима у којима се појављује религија. Наука није ни позвана ни подобна, да ствара вредности; њена је задаћа уређивање и спајање вредности које су ту, њихово систематизовање, изучавање свести о вредностима, њеном постанку и изворима, бићу вредности и њиховим законима, а тако још и критички смишљено формуловање, чишћење, продужено образовање и дубоко изучавање њихово. Барем такав је био однос грчке моралне философије наспрам морала у Јеванђељима, новијих мислилаца наспрам захтева наше данашње моралне свести. Али ако се студијом философије и не потпомажемо непосредно у раду свога позива, ипак ће ширење хоризонта, већа душевна самосталност, дубље схватање наставничкога позива по себи бити без сумње од користи и раду у појединостима. Извесно педагог може бити савршен у оном што је занатско, разумети да по правима обрађује живи материјал од људи, без философије, као год што вештачки занатлија уме према материјалу да обрађује разне врсте дрвета и метала, а да и није уметник; али онда он и даље тавори са занатским схватањем, нема пуне јасноће о свом рађењу, правога оријентовања и оцењивања целине свога рада у целом свом животу; јер то не потиче само из упоређења са другим сталежима или из познавања користи за народ, за будућност његове културе, већ тек из удубљивања у оно што је уопште човечански вредно да се постигне, из размишљања о последњим основним идејама. А у том ће философија гледати своју вечну задаћу. Из овога разлога ја бих највише желео пустити додир нашироко између философије и педагогике и тражио бих за наставнике образовање, које је довољно · пространо и темељно, да се може упознати не само са оним што је извесно већ и са оним што је проблематично у философији, не само са ресултатима већ пре свега са самим философисањем, не само са наукама о вредностима већ и са метафизиком, теоријом сазнања, философијом религије. Оснивање нове педагогике,' које је сада у току, може само користити се таквом везом, јер Хербартова догма, да су психологија и етика саме довољне за полагање основа, извесно је погрешна и сметња је напретку.

Хтео бих да обратим пажњу још на једну опасност за педа-

| Да је оно у току, томе као доказ за многе да наведемо велико Мојманово (Мештапп) дело „Уопезипреп 21: Етћгипа !п Фе ехрептепее Радавошк“ итд. које сада излази у новом издању.