Учитељ

ПОЛОЖАЈ ПЕДАГОГИКЕ У САДАШЊОСТИ 12

тражи проширење школске обавезе на више, продужење у 9. и 10. школској години, у сваковрсним облигатним продужним школама по могућству до времена за војску; јер данас свакако прекид школског учења пре наступања праве душевне зрелости ствара брзо опадање знања и васпитању одузима његову трајност. Око ових практичних питања концентрује се данас интересовање најширих кругова, она се одржавају покретом за школску реформу, њих се тиче претежни део рада практичних педагога и школских власти. Ја не бих обратио пажњу на ове прилике, да ми се оне не чине као узрок прецењивању праксе, што иде на штету педагошкој науци. Многи мисле, да је све стало до тога, да се сви проблеми васпитања, који нас занимају, реше практичним организовањем, огледањем; однос педагошке теорије према педагошкој пракси увек је однос накнадне апстракције, а не претходнога доказивања. Не може се доиста порећи, да је однос између теорије и праксе историски у појединостима често такав и био, па и то, да ћеу будуће често такав бити, да дело човечје иде и да је ишло пре његова знања. Али целокупни посао васпитања сувише је важан и пун одговорности, те се не би смео ни отпочети без претходнога теориског образложења ; била би тиранија према појединоме педагогу кад би се он без испита, без образложења њезина морао подврћи некој пракси, која је у важности; а није ни са свим истина, да сама пракса решава и одлучује сва питања — и њом управља једна теорија, дабоме по правилу приватна теорија практичарева, и његово одсечно одбацивање права теорије само је нека врста одбране у невољи и заштита, да се не би можда питало за формуловање и образложење његове теорије, која је већином непотпуна и често се нерадо признаје. Свакојако и праксу треба позвати у помоћ за сва школска питања — ја овде без уздржавања делим гледиште Савеза за школску реформу, који тражи школске огледе и огледне школе — али ја бих практивање без теорије сматрао

као опасно дилетанство. Ја прекидам са овом напоменом преглед садашњега стања

педагогике. Да моје излагање није потпуно, не треба да се каже; да сам тежио потпуности, морали би се споменути историски правци, који у садашњости раде, нарочито Хербартов, и уопште све струје, па би требало да буду оцењени и сви представници педагогике са својим нарочитим погледима. Разлог овој намерној непотпуности је онај исти, који је учинио, да и слабости израдим у јаком рељефу, да обрадим оно што је правилно и одлично као