Учитељ

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 419

тивни људи, деца у извесној периоди развитка, као и животиње, потпуно су егоисти, као што нам то показује антропологија и пси

хологија деце и животиња. Примитивни се човек опходио са другим људима као и са обичним стварима. Други је човек имао за њега толико вредности, у колико му је могао бити потребан за његове егоистичке циљеве. Отуда видимо да су ти људи убијали, не само друге старе људе као некорисне, него су јели своју рођену децу и" болеснике, па и своје рођене родитеље убијали и злостављали. Само су са развићем и усавршавањем исчезли ти егоистички мотиви и постало је осећање несебичности. То је могло бити само онда када су људи на основу свога искуства, на основу свога бола и задовољства у борби за опстанак, постали способни да се преносе у унутрашњост других људи и на основу својих осећања и свога мишљења, да разумеју друге људе. Први морални фактор био је директна субјективна акција тј. морално осећање. Првобито узевши све су моралне радње биле само директне реакције, осећања, ограничена на најближу околину, на фамилију, и тек доцније оно прелази и обухвата, као друштвена потреба, за одржање човека у борби за опстанак, све веће и веће кругове људи. Дакле, ми видимо да се мотиви мењају са развитком човека. Кад тако не би било онда би било непојмљиво, зашто би једна и иста субјективно морална форма била једном егоистичне природе, везана са одржањем човекове егзистенције, и то врло често под истим. спољним околностима. Ван сваке је сумње, дакле, да такве квалитативне разлике на објективној страни радње морају стајати у вези: са квалитативним разликама на субјективној страни.

Ако је тачно да се оно што је морално може развити то та-. кође мора бити истина да је оно, не само на разним ступњевима човековог развића различито развијено него тако исто и на једном и истом супњу код разних индивидуа, пошто је развитак ЖИВИХ. бића и његових особина претежно зависан од спољних животних околности и утицаја различите су и људске особине и налази сеу разним степенима јачине, јер само једнаке живошне околности у току развитка стварају једнаке мисли и осећања.

Ако узмемо у обзир ову чињеницу видећемо да је метода очигледности код Хербартоваца, с обзиром на оно што је морално, не само неочигледна него, као таква, безначајна. Главне су погрешке ове методе очигледности с једне стране употреба формалних, постојећих друштвених принципа, који су за васпитанике сасвим страни, а с друге страни и сами квалитети утисака те очи-.

/