Учитељ

"ОПШТА ПЕДАГОГИКА 523

'Народ се просвећује живом речју, школом и књигом. С тога је дужност свију нас, а у првом реду учитеља, да пазимо на све оно што ће деци нашој у доцнијем њиховом животу бити од користи. Шроред осталих корисних задатака школиних'и тај је што ће деци пружити добру лектиру, штиво, које је један моћан и јак чинилац за васпитање, образовање и утврђивање писмености.

МИ ако код нас дечја књижевност није достигла до оне ви"сине на којој треба да је, ипак се и из масе слабих радова може пробрати и по који добар да послужи као добра лектира за децу. «Напредак у дечјој књижевности код нас је доста мали, али не тако незнатан да-би се могао негирати у опште'. Истина је која се не може спорити, да на дечјој књижевности раде и многи који не дају ништа добро и јако, јер немају дара, — али је:истина и "то да они и не дају правац у њој и да је њихов глас у тим пи"тањима не важећи. С обзиром на доста оних који сматрају писање за децу као најлакши посао, и који у много случајева ометају и "оне који би могли њој више дати, — наша дела књиж. не напре„дује брзо. Али ко може забранити некоме да пише рђаво или ко „може оне праве и добре дечије писце натерати да за децу пишу, кад они то неће. Признати се мора да је на тој њиви мало после„ника, мало бар оних који на њој могу што лепо створити. Док. код Немаца на дечјој књижевности раде и писци већег гласа, док "тамо илустрације за децу раде чувени сликари, док се тамо гледа „за децу све добро и лепо, — али промакне доста и рђавих ствари дотле код нас дечја књижевност спада често на чланке младих гим'назиста, слабих песника, непознатих писаца и цртеже сликарских аматера. Код нас је чисто — као нека срамота писати за децу; та стим "нек се боче учитељи — то је њихов посао радити с децом и за децу. Жад учитељи почну писати онда се нада дрека да они сваку ствар покваре и препоручује им се да само они дечју књижевност оставе „на миру. М што је најлепше увек се узимају на око они учитељи који доиста нису дечјој књиж. могли Бог зна шта дати, — а пре-

# Проф. М. Шевић у књизи „Дечја књижевност српска“ говори да је неуспех у њој само с тога што су старање о деч. књиж. узели у своје руке учитељи. На "један начин без разлога и оправдања он спори и учитељима право да за децу пишу и ако су неки учитељи дали доста лепих ствари дечјој књижевности. Г. професор и о једној књизи, коју су написала два учитеља, а коју је министарство просвете "откупило према реферату три референта, говори да би требало забранити да се иста „даје деци у руке. У опште цела та расправа, поред неколико тачних опажања пуна ује претеривања.

34»