Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД - ' 587

су — по попином предлогу — послали Црвеном Крсту у Београду. Ту се узгред објашњава свети и племенити задатак Црвеног Крста.

Како је се с вољом и обилато давало види се и по томе што је нека сирота баба Јока дала чарапе и покров које је себи за укоп_ спремила. То је сама понудила и љутила се што су је обишли. Згодна илустрација одушевљења, пожртвовања и саучешћа.

„Из попиних књига“. У овом одељку четвртак прича како је од попе узео земљопис и преписао у своје забелешке (ушивену хартију) што је најважније о местима које је наша војска отела, прошла или где се тукла. Ту је опис Призрена са сликом.

У овом одељку има још једна чудновата ствар, а то је: Наш четвршак научио је своју нају да чита и пише. „До Нове Године наја је знала да чита. Истина не брзо, него полако, али лепо и правилно. Исто тако знала је и да пише. На Нову Гоцину наја је написала прво писмо нашем таји. Честитала њему и свој српској војсци Нову Годину“.

У чланку „Родитељева радост“ четвртак каже да његова нана сада и сама чита новине. Она вели: „Изгледа ми као да сам се поново родила од кад сам научила читати“.

За тим он сам причао како га сељаци хвале, а он се прави да не чује а овамо „расте му перје“!

Овде се износи опширније један случај како чика Глиша и његова Станица ништа нису чули о свом Марку од како је отишао у рат, а кад су почели долазити рањеници са Скадра, неколико њих рекоше му да је Марко погинуо. Један каже даје баш видео, кад је погинуо. Чика Глиша је то поверовао. „Звона са цркве огласила су јуначку смрт Маркову. Мајка и жена његова и ближе рођаке порушише се и метнуше црне шамије. Чика Глиша даде по реду прву даћу.“ Јест, али једнога дана чича Глиша добије из Скадра депешу да је Марко жив и здрав. На Брдици био је рањен и заробљен, али кад су Црногорци ушли у Скадар, они га ослободили и пустили.

Кад је чича Глиша добио ову депешу направио је весеље као кад га је женио. После неколико дана дошао је и Марко. Тек онда је опет настало весеље. Све је ово описано веома дирљиво.

У одељку: „Браћа се састала“ описује се састанак нашеи Црногорске војске у Пећи, а за тим се описује Ново - Пазарски Санџак, са свима знатнијим местима, и то све са сликама.

У одељку „Наша сиротиња“ износи се како су сељаци решили на скупу да породицама осморице сиротних својих војника одвуку по једна кола дрва из општинског забрана и да свака имућна кућа да по 10 кгр. брашна, да им се раздели.

Сем тога, овде се прича да је у селу умрла нека Мирјана, којој је муж у рату, а оставила троје ситне деце, које су узеле три добра суседа код себе, (једно је узела његова наја док није дошао Панта, коме је мало било лакше кад је видео да су му суседи добро дечицу очували.

38»