Учитељ

590 УЧИТЕЉ

мора служити експерименталним методама у које се убраја не само

чист експерименат, већ и систематско посматрање и статистика, то

је Лај назвао своју дидактику експерименталном. После објашњења назива дидактика од глагола „а! азкејп,“ чији корен значи поучавати, учити, одмах ставља себи питање: како су постали и

како су се развили методи испитивања у педагогициниу дидактици»

Поучавање другога, што је дидактици главни задатак, састоји се у раду, казивању и поправљању. Тако је још пре памтивека отац учио свога сина лову, чувању стоке, земљорадњи, дрводељству, а мати учила своју кћер пређењу, ткању, бојењу, плетењу. Па дакле из самог тока показивања и чињења, говорења и изговарања, дакле из поучавања постали су методи. Код разних народа временом су постали и разни методи о поучавању и учењу. Према томе прва дидактика била је првобитно збирка правила о учењу и поучавању. У овом добу не може ни бити говора о каквом психолошком или педагошком испитивању. Тако је то било код старих народа. Тек је Питогора испитивао своје ђаке у способностима њиховим. Он није примао ниједног ђака, а да му не испита главу. Он је посматрао систематски. После њега Сократ, вештим стављањем питања, самопосматрањем, посматрањем другог и спекулацијом, доспео је до нарочитог наставног поступка, који се зове по његовом имену. Сократов ученик Платон не само да је захтевао испитивање деце, већ је он то и изводио. Његово је учење да су осећаји, представе и мишљење два извора сазнања. Он каже да сваком општем појму о јединки одговора и идеја. Учитељ је морао, по његовом мишљењу, не само да разуме, већ и да потпомаже развитак идеја, дакле, потребно је да зна да децу посматра. Платон је сам посматрао децу на свима ступњевима њиховог развитка. Аристотел одобрава Сократу кад овај каже да је опште суштиња (битност) појединачкога, а пребацује Платону, што допушта да општи појмови егзистирају поред појединачног. Он је практичан педагог и сматра педагогику као најтежи и највиши задатак човечји. Пошто педагогика тражи и науку о човеку, те се он осврће и на индивидуалне разлике и на ступњеве дечјег развитка. Он, као и какав модерни дечји психолог, сматра као најважније ступњеве 7, 14 и 21. годину.

Лај каже за Римљане да нису на то обраћали толико пажњу, колико ратовању и политици. Њихов је идеал васпитања био обухвати и образовање туђих нација, дакле био је космополитски. _ Њихова је реч „ћштпапназ.“ Они су образовању придавали циљ социјално-етички и социјално-политички. Код њих је важна Јувеналова изрека: да учитељ треба да заузме место оца и Цицеронов захтев: васпитање и настава је највећи и најбољи посао за државу. Њихово се образовање ослањало поглавито на студији књига. То се продужило и у средњем веку и у доба ренесанса и реформације све до појаве Ратке-а (1635), чији су следбеници почели озбиљно

на размишљају о томе, којим би се средством дошло до сазнања ·

о учењу, о вештини учења. Они су се први почели занимати ме-

оба