Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 591

тодама испитивања у дидактици, кад су захтевали рад: све индукцијом и експериментом. Сам Ратке схватао је експерименат као пробу, оглед у обичном смислу и изводио је на много места.

Дим. Ђ. ДИМИТРИЈЕВИЋ. (Наставиће се).

Б. КРАЋИ ПРИКАЗИ

Рг. 6. Кегзсћепз(етег, Огипатасеп дег 5еашогоатванНоп. Треће поправљено издање, 283 стране. Издање Тајбнерове књижаре у Лајпцигу. Г |

Ово је један од најважнијих списа, који говоре о данашњем покрету за реформу народних школа и когод жели да се упозна с тим покретом, треба да проучи ову Кершенштајнерову књигу. У њој је 12. расправа, које чине једну органску целину и верна су слика идеја, које писац као реформатор минхенских школа при: води у дело. У: књизи се говори: о проблему народног образовања; стручном и општем образовању; продуктивном раду и његовој васпитаној вредности; уређењу народних школа; школи будућности као школи рада; образовању учитеља и т. д. На крају књиге је опширан додатак о садашњем стању минхен. народ. школа.

Године 1907. изишло је прво издање ове књиге и за кратко време је већ три издања. 1

Кершенштајнеров рад на преображају школе многи су упочетку једнострано схватили, али од појаве овог списа има маса педагога, који раде у његовом духу. Као карактеристика његових идеја најбоље је да овде изнесемо неколике мисли из предговора к првом издању ове књиге. Између осталога Кершенштајнер ово вели:

„Као школског инспектора руководе ме у раду већ дванаест година ова два гледишта: прво, свака јавна школа у модерној држави, било да је за опште или за стручно образовање, има као главни задатак да спреми грађане увиђавне и јаке воље, који ће радити на општем добру. Друго је гледиште: човек може добити добро образовање само практичним и паметно ограниченим радом, који одговара његовим подобностима. Оба ова гледишта нису нова. Још Платон је учио да је главна брига државе да створи добре грађане, а ово није међутим никад потребније него данас. Сада се о томе ни мало не води рачуна као да живимо у доба детињства, првобитних држава, у којима је с једне стране господарио ауторитет, а на другој слепа послушност. Поред тога одавна се признаје да кљукање деце књишким знањем није никакво образовање духа и карактера.

„Кад је све ово тачно и признато, откуда то да се ни данас по њему не поступа» Одговор даје, без сумње, сам историјски постанак и развитак школе. Све што је кроз дуги низ векова и го-