Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 965

делу народа баш онолико чисте користи колико је животарење под најразличтнијим туђинским и полутуђинским режимима донелограђанском делу народа чисте штете“. (стр. 49).

...„Српски део народа (писац узима оба племена као један „српско-хрватски“ народ), сачувао је и развио за турско време четири основна елемента нове своје историје: народни трговачкограђански сталеж који је постао носилац народно-културнога препорода; 2. сељачку демократију, која је послала стваралац политичког и државног препорађаја; 3. Народну школу, која је држала већу сумеђу свију делова народа и 4. Народну легенду, која је створила национални кут и унутрашње морално јединство целога. народа. (стр. 57). — — „Хрватски део народа улази у 19. век као. матернјал за народ покопана рушевинама једне старе држиве... поништен, растрган, без националне етике и са сломљеном кичмом (стр. 51.).

„.. „Турска је мећава засула српско поље, али испад овога снега: остала је зелена трава, која је свежа избила у пролеће. По Хрватској је олуја кршила старо рашће, снег није сасвим прекрио поље, а трава је закржљала и корење било је прозукло, и није више имало животне снаге.., Србија је била покривена, а Хрватска бијена. Србија је умрла, али се народ развијао. Хрватска је живо-_ тарила, али је народ био замро“, (стр. 58. и 59.). .... „Хрватска сталешка култура хрватске државе довела ју је до кукавне и срамотне смрти.“ |

„----19. век је код Срба испуњен борбом за живот, и радом: радника се поузда у своје голе, али крепке руке, која почињу да зидају с нова; код Хрвата је тај век испуњен бригама и нервозама. осиромашеног наследника, који имаде веома много потраживања, али великим делом сумњивих....“ –

Зар ове горке истине и искрена признања брата Хрвата ни. су пуна поуке за сав српско-хрватски народ»!

И. Два оригинална романа

Јанко Веселиновић: Хајдук Станко, стр. 35. и 372., са предговором Јеремије Живановића. — Јаков Игњатовић: Васа Решпект ст. 14. и 157. са предговором Ј. Скерлића. — Београд 1918.

Јанков је роман врста историског, а Јашин социјалног романа, обе врсте ретке у нашој сиромашној романској књижевности, али оба из литерарне епохе нашег реализма, од 1870 до данас у којој су се цртале животне прилике у свој својој суровој истини и природној грубости, неизвештачено, неулепшано, све из саме природе и друштвене средине, у којој су дешавају. Српски је народ у оба романа сликан живим и истинским бојама; у првом са тешким и мучним животом и борбама с Турцима у првом устанку; у другом са надама, жељама, страстима, врлинама и манама српског варошког друштва у Војводини. Први је епопеја крваве и мучне борбе опште са угњетачима; други је песма личне борбе „поро--