Учитељ

Психологија 28

новорођеног детета, које је, у почетку, једна, готово · неутрална маса. 1.

Пред узвишеним задатком овога тешког подузећа, кога се васпитач подухвата и који разуме сву лепоту и величину свога идеала, он мора имати на уму главну и управо једину сврху, да створи душу у том телу, у тој маси ћелијица, која треба, под утицајем његовога мудрога васпитања и образовања да заблиста исто онако, као што драги камен углачан руком вештака, заблиста на сунчевом зраку као кап јутарње росе.

Кад вајар хоће из једнога камена да изради неки споменик, он добро проучи и испита тај камен: да ли је свуда истога састава; да унутра нема неких шупљина и пукотина; да није за рад сувише тврд' или мек, да ли је крт и т.д. Кад све ово испита и утврди, да му рад неће бити узалудан, он тада приспупа послу.

Тако исто и васпитач се мора да запита пред новорођеним дететом, које има један заметак душе и то, тако рећи, интерне: да ли ће душа овога новороБеног детета бити погодна за културу, коју мисли да јој да2 — Да ли ће бити много пасивна или другим речима казано: да ли ће лако примати утиске» — Х оба случаја и вајар и васпитач, не могу, разуме се, у напред бити задовољни у својим предвиђањима.

Има нација, чија су деца пасивна; она примају. оно, што им се даје, а не упуштају се у промишљање и расуђивање, да ли је то добро или злог —

Таква су деца у Турака, Мађара па донекле иу Немаца. Деца код Срба и у опште код Словена најмање су пасивна. Она траже још у раној младости, да им се каже и објасни: зашто им се забрањују извесне радње и ако још не умеју и не могу да схвате значај те забране. Али васпитању треба и мора да буде главни задатак, да дете упућује на самостално мишљење и правилно суђење. јер као што вајару не треба камен да буде много тврд или мек, тако и дете не треба да прима без критике оно, о чему га васпитач поучава. Дете треба упућивати и оспособља-