Учитељ

20 Учитељ

клас међу многим погаженима. Он је био један од најсиромашнијих дечака — сироче без мајке = чији отац, нека скитница, некад му је давао да једе, а другда га је остављао да гладује. Али у пркос празном желуцу, овај малишан беше по- _ носит као Сарданапол. Он се никад није либио, да ми поверљиво пружи руку, место да ме поздрави са поштовањем; докле се друга деца задовољаваху да ми пруже руку са неком учтивошћу, он је хтео у школи и директору, учитељу, па и посетиоцима да стегне руку.

Овај дечко је доиста познавао вредност своје“ личности; друга се деца нису стидела да иду прљава и поцепана. Он се на против стидео тога. Грудио се да изгледа чист и сам је дотеривао своје поцепано одело. Као оковратник везивао би себи неку стару, црвену крпу; његова коса била је увек пажљиво очешљана, руке, врат, уши увек чисти. Сем тога је он жудео да учи, да испитује, да нешто постигне, што није увек тежња сиротињске деце. Његови школски другови, који беху навикли да говоре код куће у родноме наречју, нерадо су говорили чистим књижевним језиком, пошто им је изгледао кад неки стран језик. Он се пак трудио да говори добрим, књижевним језиком; у ствари, он се служио неким нарочитим, погрешним језиком, који се састојао из речи, напабирчених из разних књига. Често је долазио к мени с молбом, да му протумачим нове речи. Докле друга деца нису имала вишег циља, до да буду обућари или мазала, овај дечко — Борко — беше једини, који је имао жељу да стече темељно образовање и да постане не само доктор, него и — професор. Једнога дана донесе једна посетитељка деци велики свежањ са колачима. Али се показало да није имало довољно за сву децу. Тада сам запитала: „Ко ће од вас да се одрече колача>“ Између све деце не нађе се, осем малога Борка, који је највише гладовао, ниједно, које би се одрекло слаткиша. Зацело, он то није учинио са свешћу, да чини жртву, већ само из частољубља, да покаже, да може нешто да учини, за што други нису способни, и да на тај начин утврди код других веровање, да он није гладница. Свако ко је видео жудне, расколачене очи малишанове, којима је гутао слаткише, поимао је. силу одрицања и. снагу савлађивања у овога дечка. Ну његово несаломљиво осећаље независности, потпуно одсуство сваке дисциплине, његови