Учитељ

Из учитељског живота 67

кад се пробудим какво ли ће бити, Боже мој, ово место до кога смо овако мучно дошао и које је што но кажу овако Богу за леђима! Обукох се, на брзу руку, те потражих фамулуза да се с њим упознам јер се синоћ нисмо имали кад добро ни видети а што ли разговарати. пошто смо доцкан дошли и били ужасно уморни те смо једва чекали да намиримо децу и леснемо да се одморимо. Фамулуз, мој јединн друг у овој пустињи, нека крупна људина у пеленгирима и опанцима од неуштављене коже, беше одавно устао и спремио све што треба за умивање и доручак. ;

— Добро јутро пријатељу! ослових га ја а он ме по-

гледа некако испод очију узбезекнуто и чудећи се мојој демо-

кратизацији. Њему је били необично да чује од „господина“ такав поздрав! Он је ишчекивао да ћу ја бити набусит да ћу почети с неком праском, надменошћу, критиком што ово није на свом месту што оно није онако или овако.

—= Добро ти Бог дао господине одговори Гон снисходљиво. Здраво сванули2 — Здраво, здраво. — Како ти2 јеси ли давно ти устаог Ето ми смо се успавали. Видиш. Билк смо уморни од оног јучерашњег тешког путовања.

= Е, ја... одговори он устежући се да ступи у разговор. Само промрмља још: нијесте ви научили господине на ове наше чалије. Богме сте се намучили.

Пошто ми поможе да се умијем и моја жена пристиже те скува по једну каву коју пописмо с фамулузом заједно, што је он једва примио, ја изјавих жељу Томи, тако се он звао, да позатвара учионице и остале собе да видим прво каква је школа. Он то учини и показиваше ми за шта је које одељењ до сад употребљавано.

Кад сам прегледао школску зграду, која беше врло рабатна и посве сиромашна и бедна изађем с Томом у двориште и погледам околину око школе. Језа ме подухвати! Око школе саме стене и камењар. Изнад школе наднео се Мучањ с његовим литицама, пећинама и орлсвима. Испод школе стрмен а доле амбис по дну кога црни се и вијуга Рзав. С оне стране кланци, косе, падине, шуме, гудуре а тамо даље грдосија од планина начичкане четинарима па се црне као неки тавни зидови. — Ено оно је граница, господине. Вели ми Тома, који се мало већ ослободио и почео прилагођивати моме темпе-

ј |