Учитељ

122. Учитељ

Ш.

" јесте ли се уморили2 — Већина одговора нисмо, само по гдекоји рече јесмо. А кад би се успели на врх Пасјаче били се уморилиг — Уморили би се. А заштог Зато што је много висока. Шта раде путници, који се пењу на високу планину, па се у путу уморег — Они се уз пут одмарају. Где смо садг — На Соколици. Како је овде, је ли брдог Није — овде је равно. (Ту треба казати, да се равнине-на брдашцима зову равни (зараван) раванчица, а на врло високим планинама висораван, (висоравни) па и једно и друго казати деци да запишу. Кад се други пут изађе у поље то треба поновити)

По том је настала игра, коју сам за овај мах измислио. "Ђаке сам поделио у четири групе, тако, да имају отворен пролаз на четири главне стране света. За тим смо знацима обе лежили (поболи смо штапове у земљу) исток, запад, север и — југ и подједнако. су удаљени од ђачких група. — Одмах за.

овим следовала је моја заповест:

— Трчи Глишићу на север, Марковићу на југ, Цветковићу на исток, а ти Павловићу на запад! Сва четворица без погрешке извршише заповест и приспеше обележеним. знацима. . Објасних свима како преко године дувају ветрови у разним. правцима, и да се према томе с које нам стране дувају и зову: северац (оштар, хладан ветар) југ (топао ветар), источни (сув и хладан) и западни (влажни, кишовити) ветар, и да они као. бајаги представљају ветрове, па кадја изговорим: „дун'те ветри“, што брже могу појуре у правцу који ветар представљају. И ова заповест би тачно извршена, а извршиоци поздрављени од својих другова веселим ускликсм: „Најјаче (најбрже) је дувао северац, јер је његов представник први стигао мети! Хајте,

· господине, опет... ја... ја, да трчим... „мене одредите, господине, чули су се ки гласови из све четири групе! — Чекајте, кад сву четворицу одредим,и кад изговорим: један, два, три, да сваки отрчи до свога знака. Станковић трчећи на север, Костић на југ, Илић на исток а Перлћ на запад. Један, два, три! Тек што потрчаше, а ђаци прснуше у смех! „Господине, господине, Илић погрешио, па трчи на југ, а треба да трчи на исток и кад се убарабарише Костић му рече, да трчи на исток до свога знака, што он и учини. На узвик: „дунте ветри“! сви се вратише на своје место.