Учитељ

Морална настава у народној школи 105

несансу и реформацији, „достигао пуну самосталност“. „Пунолетно“ човечанство старало се да у „умном размишљању нађе философију живота и да изнад себе не призна никаквог другог судију“. Не ПА у обзир оно неразумљиво „пунолетство човечанства“, ова се карактеристика може сматрати као тачна, уколико и она гледа важност просвећивања у проширењу природњачко-индивидуалистичког посматрања на целокупни живот. Задатак философије у 18. веку није био систематична спекулација него примена у пракси живота и његово формирање. Друштво је схваћено као својевољни чин људи, па се настојавало да се живот паметним размишљањем измени и уреди. Али истраживања Хуме-ова и појава Русо-а поколебали су доминантни положај ума. С критиком, коју је Јум према свом психолошком схватању вршио над појмовима каузалитета и супстанце, сводећи оба појма на осећање уверења (бећеђ), почиње онај преокрет од субјекта к објекту, који је Кант упоређивао с делом Коперниковим и који је чинио полазну тачку Кантове философије. „Утицај енглеских и француских угледа на Канта у области етичког мишљења није био мањи него у философији природе и теорији сазнања“, вели Јодл. Али Кантово етичко схватање-значи одлучан отказ моралу осећања и повратак рационализму. Његова се етика дели у два дела: емпиријски („практична антропологија“) и рационални део, који. би се „управо могао звати морал“. Чиста философија морала има да да човеку као умном бићу „законе а priori“, који „разуме се, захтевају још моћ расуђивања пооштрену искуством“, али који не зависи од познавања човека (антропологије). За оно што је добро у моралном погледу није довољно да одговара моралном вакону, него „мора и да се дешава њега ради“. Основу морала чини добра воља. Таленти човечјег духа, особине његовог темперамента нису увек добри, али они „могу да буду и до крајности рђави и штетни, ако воља, која ове природне дарове треба да употребљава и чија се нарочита особеност због тога зове карактер, није добра“.

Од три стране душевног живота човечјег — сазнање (таленти), осећање („темпераменат“) и воља („карактер“) служи се Кант последњом при сснивању морала. Воља није по својим носледицама него „само по хотењу, тј. по себи добра“. Принцип, који одређује вољу, је дужност, и њу дефинише Кант као