Учитељ

106 Учитељ

„потребу делања из поштовања према закону“. „Дужност као дужност“ лежи „уопште пре свега искуства и идеји човечјег има, који опредељује вољу разлозима а приори“. Ум располаже свима радњама сам по себи и независно од свих појава“.

Кант истиче нарочито да радња из поштовања према закону не почива на осећању, јер „и ако је поштовање равно осећању, није оно примљено на основу утицаја већ изазвано појмом самога ума“ и као такво „специфички различито“ од осећања наклоности или страха. Закон-мора, дакле, без обзира на последице радње, да опредељује вољу тако, да се она „свакако и без ограничења може назвати добром.“

Пошто је Кант на овај начин, како сам вели, „лишио вољу свих нагона, који би могла произићи из вршења ма кога закона, не остаје ништа. друго до општа законитост радњи уопште, која треба да служи вољи као принцип“. Формулирање ове опште законитости изводи Кант у свом категоричком императиву: поступај (ради) само по оној максими, за коју можеш хтети да постане општи закон.

Из овога излагања видимо ми да Кант узима ум као. основицу душевнога живота. Ум влада како нашим сазнањем тако и нашом вољом. Али деловање ума не испољава се у оба случаја на исти начин, илто: би се с правом могло очекивати. Ум је по Канту везан при сазнању за облике, очигледност; у актима воље он је међутим слободан. Важни су закључци, који из овог Кантовог схватања произлазе за његове педагошке погледе. Моралност се не сме позајмљивати од примера; подражавање не постоји у области морала. Примери и подражавање могу до душе да служе као подстрек и очигледност, али они не могу никад да замене „прави оригинал, који се налази у уму“. И сами светитељи из јеванђеља не смеју се употребити као примери савршенства пре него што се упознају као савршени. На питање: „Откуда нам појам о богу као највишем добруг“ — одговара Кант: „Само из идеје, коју ума приори ствара о моралној ваврувеноски, и коју он нераздвојно везује с појмом слободне воље“ :

У усвајању слободне воље, којом ум управља, и у наглашивању појма личности изражава се несавладано индивидуалистичко гледиште Кантово. Утицај просвећивања опажа се. зош јасније у његовим педагошким погледима, о којима ћемо,