Учитељ

390 Учитељ

и умешних и неумешних и опробаних и неспретних, тако исто има и критичара те врсте много, који се јављају са разноврсним рецептима о дечјој књижевности, који кадкад више заплићу ствар, него што јој одређују правац, него што изводе

писца на чистину. И док остала књижевност има већ своје.

одређене правце, епохе, системе, школе и моде, дотле дечја

књижевност лута и не само што не иде напред него не деј-

ствује ни онолико, колико је дејствовала. пре 20—30 година.

Једно опште гледиште преовладало је код свију. Ни дечје

књижевност не сме да буде тенденциозна. Каква грешка ако. се то буквално схвати. Разуме се да и то зависи од умешности писаца који не пишу без тенденције, али који умеју да je не намећу. ::

Та је. замерка и пала због оних писаца код којих тенден-

ција више стрчи него садржина састава. И ствари књижевност"

не постоји без тенденције. И она т. зв. ултра уметничка књижевност, за коју се вели да је остала потпуно еманципована. од времена, места и нација својим дејством, није остала без утицаја на људе и њихове моралне и социјалне односе. Да није тога, како би се иначе могло рећи за Волтера да је био вес-

вик и духовни отац француске револуције, како би се могло-

рећи за Толстоја и Достојевског, Горког као и све приправ-

љаче и пророке данашњег преврата у Русији. Изгледа чак да.

би једно без другога било непотпуно, безциљно, весавршено. Књижевност без тенденција личи на безбојну слику. Узмите и најидеалније уметничке творевине па ћете видети да и оне нису без тенденције. Према томе излази ово: ако хоћете да изразите какву идеју, ви је морате обући у уметничко рухо и из-

нети пред свет. А ако хоћете да се бавите уметношћу морате

имати правац, Т. ј. морате знати шта хоћете, што све значи морате имати тенденцију. И колико то вреди и колико је то потребно заогрнути

уметношћу своју идеју не треба нам лепши пример од Хри-

стових прича. Зар он није могао у неколико речи да каже сву своју науку, управо у неколико заповести, него је морао да проспе онолике речи у причама. Зар није краће било да каже само: „љубите и непријатеље своје“, него је морао да нађе Самарјанина, — Јеврејина, и Левита из Милостивог Самарја-

нина да оправда своју заповест. Толстој, тек кад је се сит Ha—