Учитељ

Припрема за почетно читање и писање 135

Наставник даље каже: „Али човек може много гласова TON да изговори. Ево ја могу да кажем: еееее. Шта је то што

—~

сам казао2 Кажите и ви тај глас! — Па могу да кажем: ссссс, Кажите сви исто тако! — Шта је то, што сте казали>“ — Тако се редом пређу сви гласови, изговарајући их увек онако, како ће се изговарати доцније при шчитавању. Овде нам се одмах истиче питање: у каквим квалитетима треба деци дати гласове. Већина наших методичара мишљења је, да треба правити разлику између самогласника и сугласника у погледу дужине изговора. Сугласнике сматрају као безгласне и због тога их дају. деци кратко изговорене, простим намештењем говорних органа. То гледиште заступају: Вемић у својој расправи „Из методике буквара“ („Учитељ“ за 1914 год), Окановић („Почетна настава читања и писања“), Вујанац у својој расправи у априлској свесци „Учитеља“ за ову годину и многи други. По нашем мишљењу, то је једна највећа грешка, између свију других, које су, тако. рећи, одомаћене у почетној настави читања и писања. Ово ћемо најбоље дозати, ако се вратимо методи срицања и потражимо њене недостатке. Методу срицања није створио какав нарочити методичар. Оно је дело учитеља-самоука. Ти први учитељи неписменим (деци или одраслим) показивали су прво _ појединачно све гласове у вези са словима. Сугласнике су изговарали погрешно са вокалским додатком. Највероватније је, да су они покушавали, да одмах затим читају (сричу) целе речи са ученицима, па кад су видели да то не иде, услед множине гласова, онда су морали прибећи слоговском срицању и да би боље маркирали поједине гласове и јаче истакли њихов. ред у слогу, они су тражили, да се прво именују гласови у слогу, па онда да се срекне слог. Кад су овако поступили са свима слоговима у једној речи, срицали су целу дотичну реч, Доцније су избачени вештачки називи гласови (аз, буки и т. Д.), па су прво невезано изговарани редом гласови, па затим изговорени гласови везивани-срицани. Ну, све те фазе, кроз које је метода срицања пролазила, ма да престављају известан напредак, нису дале жељене резултате. Читање су савлађивали само интелегентнији ђаци, који су били способни, да, тако рећи, сами прозру суштиву читања. Овде нам се намеће питање: у чему је недостатак методе срицања. Наше је мишљење, да је