Учитељ
Дескрипција амнестичких појава 295
ничити с дезагрегацијом свести и подвајањем личности. Али је с друге стране свакако неоспорно и то, да се у мањем интензитету и у облику привидно нешто друкчијем сусрећемо с овим појавама већ и у потпуно нормалном психичком животу. И кад оне не би постојале и у нормалном психичком животу, за цело би их било мучно, ако у опште и могуће, објаснити. јер се свака психичка алтерација, која не почива на органским поремећајима нервне структуре, те којој се отуда морају тражити првенствено психички узроци, свакако може протумачити само тако, ако се узме, да континуитет психичких закона провлачи кроз читаву психичку област, и да се појава, коју називамо „абнормалном“, може појавити и у сасвим нормалном психичком животу, само, наравно, услед других околности, у једном по изгледу сасвим другом облику.
Континуитет овај психичких закона вреди у толико пре, што је утврђивање тачне границе између психички „нормалног“ и „абнормалног“ готово једна психолошка немогућност, Изрази „нормално“ и „абнормалмо“ означавају веома пространи круг варијација, које се појављују у оквиру психичкога живота. Наравно, ови појмови не припадају искључиво науци, већ их, као веома издашно средство класификације, свако олако употребљава. Тиме је међутим њихова појмовна јасност постала још неодређенијом. Особито се пак израз „ абнормалног“ тако ектензивно употребљава, да се човек зацело мора питати, да ли онда позитивни израз „нормалног“ има уопште још каква смисла. Dess-ir н. пр. вели: „Треба ли све, што излази из колосека свакидањег живота, означити абнормалним, онда би ја желео чути, шта је управно нормално! Потпуно нормалан човек, то је уметничка апстракција, шимера, која се према индивидуалном схватању прелива у најразличитије нијансе. Ако би неко под извесним околностима, н. пр. у сну, или ако је заљубљен, требао зато бити абнормалан, онда сва ознака губи сваку своју вредност. Исто тако вели и Јасперс, да је појам „абнормалног“ један „ЏимегђешН“, који све могуће означава, услед чега у психичкој области не означава управо ништа. „јер ова реч, вели он, обухвата и идиота и генија, обухвата све људе“.
ı M. Dessoir, Das Doppel-Ich, II. Aufl. Leipzig, 1896., S. 8. 2 К. Jaspers, Aligemeine Psychopathologie, II Aufl, Веглп, 1920, S 7.
#