Учитељ

296 . Учитељ

Да би се међутим бацило нешто светлости на појмове „нормалан“ и „абнормалан,„, ваља запазити, да је појам „нормалан“ дошао од речи „норма“. Норма је пак један телеолошки појам; то је захтев, који се поставља за постигнуће какве сврхе. У биолошком смислу н. пр. узима се за човека да је нормалан, ако су све његове животне радње управљене биолошким сврхама: самоодржању, развићу и т. д. Човек, чије се функције довољно не прилагођавају овим сврхама, биолошки је ненормалан,

Кад би се дакле неким случајем, према овоме, и психич- | ком животу могле одредити тако прецизне сврхе, као што оне | важе за биолошки живот, несумњиво да би и дискусија о томе; шта је нормално, а шта није, одмах престала, пошто би овакве сврхе биле критеријум за обадва ова појма. Како је то међу-тим немогуће, то ће они, разуме се, једна прилично пространа област око њихове граничне тачке, (пошто су крајности несумњиво изван спора), изгледа остати увек непрецизирани, У практичном животу пак обично се „нормално“ идентификује с просечним“, ма да н. пр. М. Stern ову идентификацију назива најнижим ступњем схватања „нормалнога““. Али, у недостатку каквог прецизнијег схватања, не остаје нама ипак ништа друго, до да се послужимо Ма псегоупт „Als ob“, т. |. Ra узмемо, као да граница између психички „нормалног“ и „абнормалног“ ипак постоји, изјављујући ипак се на тај начин за горњу идентификацију нормалног с просечним.

Амнестичке појаве дакле у „нормалном“ психичком животу могу се појавити у будном стању, сну и хипнози.

У будном стању додуше нису оне тако изразите, те понајчешће или уопште измичу из вида, или им се даје какво: друго име. Свако н, пр. познаје (психичко стање, које човека обузима у извесним околностима: при узбуђењу, страху, пре-· великом изненађењу и т. д. кад говор запне а мисли се прекину. То је душевна узетост, репродуктивна немоћ. Узалуд се тада покушава да се што смисли или каже: нити се мисли појављују у свести, нити се језик креће. Репродукција је дакле потпуно онемогућена и немамо никаквог разлога да ову по“ јаву не назовемо амнезијом. |

па AOA COO,

3 W. Stein, Differentiele Psychologie, Leipzig, 1911., S. 150.