Учитељ

286 Учитељ

јем представа, говор је такође од. битнога значаја. Научни "рад ма које врсте, без технички усавршенога говора, не може се ни. замислити. Деца и примитивни народи најбољи су пример за то. Оскудица у говорном изражавању највећа је сметња развитку науке и њеном даљем напредовању. С друге стране, ни насшава се у школи не може пратити, а још мање усвојити, ако се претходно ученици не оспособе у говорном разумевању и изражавању. У том погледу, један од најчешћих узрока неуспеху у настави јесте баш скучен и посве неразвијен ученички говор, нарочито у крајевима где говор мештана слабије или јаче одступа од народног књижевног језика. С тога се овде говор у јачој мери истиче као сред“ ство за разбистравање многих нејасних представа и појмова, за исправљање многих мисаоних заблуда; једном речи: за васпостављање лаког, течног и потпуно одређеног целокупног нашег мишљења. |

Али се значај говора у особитој мери протеже и на развитак памћења уопште. још у првој периоди дечјег ду шевног развитка, у периоди дечје пријемљивости (рецептивитета), памћење почиње играти двојаку улогу. На једној се. страни у мајушној дечјој главици почиње будити свест о запамћеним чулним утисцима, а на другој родитељи и остала дечја околина посведневним понављањем ове или оне речи тако рећи присиљају дете да их запамти и свесно повеже са својим утисцима као њихове говорне компоненте (саставнице). На тај начин, при понављању тих речи, било од стране детета било од стране старијих, увек се у дечјој свести буди одређена представа предмета, која је скопчана са дотичном речи. Обрнуто томе, при показивању овог или оног предмета буди се свест о изговору оне речи, која је свезана с њима код сасвим новог утиска радознало се ишчекује наименовање ње"тово, да би сеи ту постигла потребна међусобна асоцијатавна веза. Са даљим дечјим узрастом памћење се све више изоштрава, док не постане најмоћнији фактор у душевном животу детета, а то је, као што знамо, доба дечјег школовања у народној школи, када се учење матерњег језика најинтен-

1 Драстичан пример за ово пружио нам је Путниковић у „Пре- · давачу“ (стр. 34.), по коме се један ученик није смео јављати за одговере само вато, да га наставник не би терао да говори „по Граматику“!