Учитељ

386 | _ Учитељ

такви јесу, етички назори Симе Милутиновића,... Само још једну претходну напомену. Године 1816, већ је речено, Милутиновић је написао не прву песму већ прву књигу, која је у три епско-дидактичне песме — пуна лених савета и упустава: новом владару, Кнезу Милошу, песник упућује те искрене савете, Они се и данас с коришћу могу читати, али их све не можемо у овој скици наводити. — :

После ових напомена прелазимо на разгледање записа из: поезије Милутиновићеве.

* Ž *

Бог је, снагом и милошћу, непојамно величанство: Пред једнијем Бога уродником | И не хотећ пада с на кољена, · На кољена и на лица ничке! ; Према томе је човек ситан и пролазан, као што је малено све што је с њим скопчано: ! Шта | временост супрот вјечитости, Шта л' је људска према Божјој слави! Бог је тајна коју човек слабим умом мучно докучити може. И после многог истраживања и размишљања песник исповеда: Твоје л' судбе претајне су, Боже! ·Али тајанствен и недокучив, Бог је, у исто доба милостив према. слабом бићу човекову; он га чува и штити: | Не даде му по све упа'нути · Тко га игда у помоћ призива Сам притјече ол пошиља своје. Зато је Кнез Лазар, имајући да бира царство небеско или цар"ство земаљско, рекао: ; | Небо волим — а нек земља XOJHHM!

Немоћ се, пак, човекова не да ни скинути ни поправити до савршенства: Право добро над звјездама стоји, А гријехе само човек броји. Његово је знање свагда младо, Он једини што промаша радо Вишњег вољу и дужности своје... | У природи је само једно стално: вечити покрет. Ништа не може избећи од тог закона, који обухвата и рођење и смрт: