Учитељ

Етички назори Симе Милутиновића 387

· У живости примирија -нејма: Тко не напред — тај натрашке мора, Ко не у свет — том из света пут је.

Иста је мисао исказана још и дистихом:

Није л напред — то се натраг мора: Нит јеетеством притишје је можно. —

Из таког колебања у природи човек има да за се изведе поуку: у пролазности својој нек је скроман, да би и задовољан био срећан. Према томе;

Све паметуј да си умиралче,

И да: врлост ублажава вјечно Задовољством и покојем душе. Срећа л' руке ак и пружи коме, За крила се уфатити брани Тко то захте и оне му с омкну

Добро љ ти је не наглити к вису Преко нужде неопходивости: Омчито је, там' не стоји с: дуго, И свуд корак прв' је низбрдице, Често с' прије у подножје склизне,

Посредије правце BOJIH к цјељи.

А што нагло — ретко постојано, Нит' издржа, вити успјех видје, Само собом на:пре салама се.

Узвишено кисело је чешће.

Не држат је себе најбољима, | Ha врлости порочит“ је праве. —

И ако наука још није била дала израза том сазнању њега је у души човек имао вазда. Реч је о прегалаштву у борби за опстанак. Ми смо већ поменули да су херојски дани мучне борбе шумадијске против свемоћне империје турске морали челичити здраве духове. Отуда и у поезији Милутиновићевој много примера о енергији, коју је човек дужан показати и у раду и у животу, и о прегоревању задовољства па и самог живота. Ми свих таквих места не можеме овде наводити, али ће за објашњење ове идеје песникове, бити допуштен овај низ: исписа којима није потребно тумачење: