Учитељ

Књижевни преглед 503

рећи да га не разумемо, а доклегод се читаоци ма у ком облику буду старали да га разумеју, он ће живети као писац.

Али у предговору М. нам каже да и ако „овде изложено учење задобија у крајњим својим закључцима један виши етички смисао“, ипак „оно на овоме месту не припада управо етици као науци или философији“ и то „само зато што у задатку нашег учења овом приликом стоји чисто васпитао учење којим се хоће да образује етичко расуђивање у једном одређеном правцу“. Тај одређени правац је, разуме се, правац „средње мере.“ јер „образовање ума не може имати виши реалноидеални смисао или узвишенији циљ него што је норма о истицању и ширењу начелних, идејних противности (00 „норми средње мере“, разуме се). А регулисање воље и све чулности не може имати општији регулативни принцип него што је та највиша норма културног живота. Стога се сва виша култура духа огледа у образовању смисла за ту норму (посредно васпитање) и у потчињавању воље тој норми (непосредно васпитање)“ (стр. 63 - 64).

У ово неколико реченица пружа нам М. своје гледиште на циљ и суштину васпитања, Наћи у свакој прилици средњу · меру и потчинити се њој — то је смер и смисао васпитавања, још више, то је сва мудрост овога свега. Свет је при супрот_ ности, целокупни развитак није. ништа друго до ширење ових супротности. Га мисао није у философији ни непозната ни потцењивања. Али начин, на који М. разрађује овде ту мисао, толико је конструктиван и нелогичан, да се од целог тог посла и поред најбоље воље не може добити утисак озбиљног научног рада. У тежњи да свом калупу прибави важност и тамо, где се тому противи стварност, М. обрће, увија или просто одбацује све што смета укалупљивању, али га то не уздржава од утврђења да стоји једино на земљишту реалности. Он при томе иде тако далеко да његова конструкција пада одмах и грубо уочи. Један пример за то имамо у његовом излагању о Песталоцију и Хербарту. | |

М. вели: „Према свему реченом о норми средње мере, идеал васпитања не може се обележити познатом Песталоцијевим ставом о хармонијском образовању свих сила“, нити пак „идеалном сликом о моралном карактеру, који би своје одредбе нашао по идејама Хербартове етике“ (стр. 63). Дакле