Учитељ
506 ; Учитељ
чули, Ја лично се не сећам да ли сам га у љутини можда. употребио, мада ми иначе то није обичај. Али било како било управитељ је због тога што је с тим учеником, како сам наводи, имао већ неки сукоб раније, који је истина по „средњој мери“ био изглађен (види исту страну, напред) али зато ипак узет у обзир, хтео да се ослободи тога ученика, изричући. казну, на коју нема право и која није ни изблиза одмерена према кривици. Саветовање ученика да напусти школу дошло је само као захтев „средње мере“, али ученик, изгледа, није такође био присталица таквог метода. На првој седници наставничког Савета ученици су учинили колективну представку. То је било изненађење и за управитеља и он после енергичног држања свих наставника тражи „средњу меру“, да би прикрио своју погрешку и спречио појаве које под његовом управом нису биле прве. Шта је он потом говорио ученицима, не знам али је одмах по празнику (догађај се десио пред Св. Саву) тврдио да је „нестало“ и оне представке и мога писменог захтева да се ученик казни. Наставничком Савету је на тај. начин одузета могућност да одмах решава: морало се чекати. да се оба писмена „пронађу“, мада су се ишчуђавали с коликом лакоћом управитељ тврди да су она нестала. За то време. он је решио спор онако како наводи на стр. 42, али знам да још онда нико од наставника није веровао да је ауторитет наставника и управе био очуван“, И да није одштапана ова. књижица, ја не бих веровао колики успех гледа управитељ у свом поступку: он себе уздиже на степен чудотворца, јер се, каже, „показао као могућан у животу чудесан начин за који се. вели: „и вуци сити и овце на броју“. Да је његова Етика изашла. неколико месеца доцније, ја сумњам да би он ову сопствену хвалу унео у њу. Јер плодови оваквог чувања „ауторитета и наставника и Управе“ сазрели су доцније, нарочито за време: испита: један наставник — васпитач. испребијан је на улици. тако да је онесвешћен пао пред улазом у школско двориште само што је неколиким ученицима завео слаб годишњи резултат; пред испит зрелости поједини наставници, а нарочито управитељ, добијали су анонимна писма, у којима им се прети не само батинама него убиством, те је управитељ службеним путем тражио дозволу да он и наставници смеју да носе оружје, То је тај „на чудесни начин“ стицан ауторитет.