Учитељ

Пеихоаналитичка метода 455

свести, свакако пак под условима, који су за спонтано нзазивање различитих емотивних стања и потстицање реминисценција најповољнији. Оно што је при овоме најглавније јесте: створити код личности једну такву свесну констелацију, која ће најприближније одговарати констелацији свести дотичне личности у моменту доживљавања из свести потиснутих садржаја. Наравно, да је за ово потребно брижљиво и преко сваке мере стрпељиво проматрање различити момената у животу личности, на којима психоанализа има да се врши. Код личности, чије се афективно расположење често и дубље мења и које отуда у интелектуалном погледу показују једно извесно скакање с преставе на преставе, које се обично карактерише

„бегством идеја“, дакле код личности с хистеричким предиспозицијама, појављују се по каткад моменти лакше или теже психичке помућености, једне врсте „будног сањања“, при коме оне имају обичаја, да неразговетно изговарају неке речи, које немају никакве везе с њиховим обичним кругом представа, али које ипак нису без икаква смисла, кећ чине утисак одломака из једног особитог мисаоног низа, који моментално њихову свест апсорбује. Те речи, фигуративно изражено, престављају највише врхове широких планинских ланаца, који једва вире из подсвесне зоне, и оне су за уздизање овот потонулог света тих полусвесних психичких сањарија, од особите важности! Оне се бележе и служе као полазне тачке за психоанализу. То су т. зв. „речи дражи“, које се доцније, кад се личност умирили, дакле при нормалном будном стању, а под нарочито удешеним околностима, и после извесне психичке припреме, стављају пацијентима као атракциони елементи за буђење представа, које стоје у вези с њима. Личности, које су у овим приликама силно изненађене оваквим речима, које у њима у афективном погледу обично стварају једну праву психичку револуцију, дужни су на њих реагирати брзо и гласно, без устезања стида и предрасуда. Ове се реакције онда психолошки интерпретирају, гледајући да се из њих открију „патогени“ елементи, т. ј. преставе или групе престава, за које је личност изгубила могућност репродукције, потискујићи их, као из неког неодољивог страха пред њима, из свести. Открив ове гледа се, да се оне у свести извесно време фиксирају, како би се повезале с преставама моралног