Учитељ

526 Учитељ

пружају нам судански јемци својства, које ове језике карактеришу као изразне облике, једног мишљења, које је заостало на релативно примитивном ступњу. На овај закључак води нас пре свега чињеница, да у овим језицима граматичке категорије у нашем смислу не постоје. У овоме се Вестерманова граматика језика Еве потпуно подудара с резултатом до којега је дошао и Штајнтал пре дужег времена, испитујући други један судански језик: Манде. Оба ова суданска језика састављена су из једносложних речи, које се ређају непосредно једна за другом, без икаква уметања флексионих елемената, који би њихов смисао мењали. Филолози овакве језике обично називају „кореним језицима“, пошто се у филологији гласовни комплекс, који, апстракујући од оних елемената који мењају смисао, носи главни појам речи, назива „говорним кореном“. Тако је у латинској речи Тего, корен [ег са значењем „носити“, од којега су изведене све промене овога глагола додавањем разноврсних гласовних елемената. Постаје ли дакле какав језик из гласовних комплекса, који представљају корен, то се он назива кореним језиком. Но код примитивног језика постоје управо само изолиране, једносложне речи, и појам „корен“ који је тек продукт граматичке анализе наших флексионих језика, преноси се на овај сасвим неоправдано. Речи, из којих се примитивни језик састоји, јесу изловане, једносложне, од, којих свака има своје значење, али које не припадају никаквој одређеној граматичкој категорији. Једна иста једносложна реч може код њих означавати како предмет, тако и радњу или својство, исто онако као што и у мимичком говору ознака ударања може значити глагол „тући“ а исто тако и именицу „ударац“. Из овога се пак види, у коликој мери изрази: „корен“ и „корени језици“ уносе у примитивни језик једну граматичку апстракцију, која је потпуно искључена, ако се пред очима има права слика корена. Слика је ова код граматичара постала онда, кад се мислило, да при развитку језика реч постаје увек из простог или сложеног гласовног скупа, који у себи. носи главни појам, на исти начин као што и из корена биљке израстају стабло и гране. Али се језик овако не развија, већ се приликом његовог развитка свака проста, једносложна реч, везује с другима и тек из ове везе настају делом промене значења, делом реченице. Језик се дакле не развија изницањем