Учитељ

Јанков-дан 319

дост и лепа песма. Одвојен од учитељског живота, одвојен од свог села Јанко већ није био оно што је био, није давао онакве ствари какве смо научили читати од њега. Сви ти доцнији његови радови нису давали онако јак рефлекс и одсјај живота, какав они ранији. Једноликост варошког живота без срца и душе није могла загрејати Јанка. Он је то осећао, он би да се отме од те средине, али служба и потребе приковаше сеоског Прометеја уз хладну стену стварности.

Па ипак ми данас можемо бити поносити што је из наших редова никао човек који је срп. књизи дао толико лепих ствари, да успомена на њега не бледи, да љубав према њему не усахне. Учитељство је давало доста добрих људи; међутим јанко је престављао правог народног учитеља, који ради у народу, и за народ, и који с пуно смисла и духа испитује душу народну. Он му проналази добре стране, величину срца и душе, и јавља их свима, — нарочито онима који су научили да народ погледају попреко, да у народу виде само зло.

И та песничка Јанкова душа хтела је у последњим данима свога живота да се отме загушљивој атмосфери вароши, зажелела је своје село, лепо и мило мачванско село, идеал његове љубави, његовог писања и његове маште. Болан је отишао у китњасту Мачву да са самртничке постеље још једном ослушне мачванске двојнице, звеку талира и ђердана са набујалих груди, да још једном чује умилна дозивања јарана кроз луговеи гајеве и тихе уздахе девојке која љуби и пати а несме то рећи ни „наји“, ви „таји“.

И он је умро у атмосфери својих снова. И док је кроз село брујао глас звона да огласи смрт песника нашега села, један пригушен јецај одјекнуо је Мачвом и целом земљом, да зажали човека, књижевника, песника, учитеља Јанка.

Двадесет је година од тога времена. Данас после толико година У. Ј. У. — које и Јанку дугује за данашњу своју јачину, придружује се свима онима који величају и славе Јанка, придружује се да прослави успомену на свога друга учитеља Јанка, придружују се успомени која нам из срца мами једно велико поштовање и један узвик:

«

Слава му!