Учитељ

330 Учитељ

купимо мало дрва. Укочили ми се прсти те нећу моћи ни прихватити а камо ли држат перо.

— Ја сам три дана узастопце давао, нека даду и други.

Јеси, и хвала ти. Баш је то велика невоља кад се нема пара. А на дрварама толике камаре. Ал шта вреди кад нико не да на версију. Стего ћифта па неда ниприћи без пара. Опет Јанко хуче у прсте. Вала, дошло ми је: да преселим редакцију код „Дарданела“ У том се на прозору појави Милован Глишић. Увек оран на смех. Закуца у прогор.

— Шта ми радиш синовче „Јанко“ 2

— Ето, чико, мрзнем се, а нико да приложи бар једну цепаницу,

— Еј тешко мени! Где ће синовац да ми угине! Али, не брини се, док је теби твога чиче. Ево ти, ова два динара да ми се огрејеш и да пишеш.

Милован оде у позориште, а Јанко стрпа дводинарку У џеп, баци перо на сто и кликну. Нека пише, коме се пише. Нисам ни ја луд да пишем кад сам одједном постао богат као Краљ. Одох ја браћо у топле „Дарданеле“, а ви, пишите до миле воље,

Кад сам прошао поред кафане, Јанко засео крај прозора. игра жандара и узвикује: „Вала, морам те тући контру, или. умрети. Ишао сам на пробу, и кад сам ушао у вестибил, чујем одозго из мале канцеларије грохотом смех. Милован је тада. преводио „Обломова“ Гончаровљевог. — Шта је то тако смешно; Миловане, да се сам смејеш»2

— Оди дер мало горе, да ти „нешто“ прочитам. Слушај!

„Кад у Обломовци спремају гуске за клање, они их потпашу испод трбуха и обесе под стреју, да не би преко ноћ изгубиле што од тежине“.

— Ха, ха ха! Јадне птице, јадне птице! Верујеш ли сад, да су Руси један јешан и облапоран народ> Него, реци ми Бога ти: Шта ради „оно“ — мој синовац Јанко Пише ли

— Ђавола пише. Ено га код „Дарданела“ где игра жандара.

— Шта рече, човечер Да грдне пропалице, да страшне пропалице, господе Боже! Па сад, сажали се ти на тако поквареног синовца.

— Мораћу мало касније да уходим ту пропалицу. — Ми-